Тежак дан.

13. јул. 2025. године.

Након средњег века, 13. јула 1878. године на Берлинском конгресу, Србија је добила међународно признање. Тада постадосмо члан друштва тек 30-ак независних и међународно признатих земаља света.

Највиша температура забележена у Берлину у јулу те 1878. године била је 20,9 ˚ Ц. 

У недељу је у Ужицу, 13. јула било 34 ˚ Ц. Врело. На Градском тргу у Ужицу хиљаде гневних душа. А Сунце пржи, камен под ногама пече. Гори небо и земља. Људи се распоредили испод крошњи дрвећа, испод сунцобрана који стоје у баштама кафића и ресторана. Налазе се у пролазима између зграда, испод тераса и надстрешница, свуда где има хлада. У свим околним улицама су људи, на терасама, на балконима, по крововима околних солитера. А на сред Трга минимум 10.000 оних који су жедни слободе, више него воде. Велики број младих људи. Чини ми се да никада нисам видео толико младих људи као ове недеље у Ужицу. Да ли је било младих људи у Берлину те 1878. године? Да ли је тада Јован Ристић, који је представљао Србију у Берлину, могао да помисли да ће се за 150 година неки управитељ Србије одрећи Подриња зарад 5% ренте од руде литијума? Или је тада потписао Берлински споразум да би српска, а не турска или аустроугарска полиција тукла српске студенте? Дођоше жандари из целе Србије да туку Ужичане. А где дођоше? Нису дошли код Лава на пиће? И знају ли уопште шта то значи? Дођоше ли до Ускоковића пролаза да виде бисту Милутина Ускоковића, творца прве српске градске приповетке? Не? Па шта их је то намамило? Грађани, Срби који траже правду?

У Ужицу овог 13. јула има утамничених професора, адвоката, студената. Није то турски казамат или аустријска касарна, већ српски затвор за Ужичане који су своји и независни, храбри и слободни и без Берлинског конгреса! То је она врста и онај део народа који је створио слободарску Србију и  зарадио своју независност и међународно признање. Да подсетим само, Бугари и тада осташе вазали.

Ужице је пуно народа. Ваздух суши и грло и плућа, али поглед бистар и мисао јасна у свакога од присутних. Не гледа се само ка бини и у ректора Ђокића који говори, већ се гледа колико је енергије и решености да се истраје. Препознају се већ позната лица, од Суботице до Ниша, од Зајечара до Чачка. Разне су жеље присутних како да се истраје у натеривању са неразумним олигарсима, како спасити оно што још од државе није пропало? Различитих је идеја и предлога, али се једна жеља и порука може препознати у очима и на лицима свих присутних: „СЈАШИ НАМ СА ГРБАЧЕ, ЧОВЕЧЕ!“

Није то у Ужицу у недељу, 13. јула, била само борба за пуштање седморице ухапшених, већ борба за живот у коме може да се дише. Да се слободно дише, да се слободно мисли, говори и ствара. Ужичани, а и њихови гости нису људи којима је свеједно. Стало им је до овог града. Стало им је и до свих других градова и места широм Србије. Стало им је до људи. Стало им је до ове земље. Ту су рођени, ту су одрасли и стасали. Ту живе и раде, ту се радују и тугују, ту постоје. Ту воле.

Ту, на улицама, верују да је сваки човек слободан, да је сваки човек мали космос за себе, да је сваки човек заслужио да има достојанствен живот. Препознају вољу и солидарност једни у другима. За то се боре моји земљаци и њихови гости. За то, да свако може достојно да живи од свог рада, да има чему да се насмеје и да има због чега усправно да хода.

Јер, звучи скоро невероватно, али од Берлинског конгреса до данас нико нас као ова власт није тако понизио. Нико нас није толико уназадио, заробио, учинио зависнима. Нико нам толико слободе узео није. Ова пошаст је успела да узурпира и државу, и Владу, и парламент, и тужилаштво, и полицију. Самлела је живот многима и претворила га у свакодневно робовање. Робовање свему што је супротност животу.

Робовање морању. И малом и крупном морању. Морању да се повећа цена струје и цена инфостана. Морању да се плати порез, такса, казна. Морању да се трпи копање рудника по целој Србији. Морању да се трпи уништавање Јадра и Мачве због несрећног литијума; да се копа по српским грудима, српским плућима; морању да се гледа како се бахате народним парама и праве ЕXПО за 18 МЛРД евра наших отетих пара; морању да се трпе криминалци на државним положајима; да се трпи уништавање просвете и пљување по професорима, а величање незналица; морању да се инжењери терају да потписују недовршена и лажна документа и извештаје. Морању да слушамо свакога дана да смо олош, издајници, усташе и фашисти; морању да живимо у агресији, насиљу, пребијању, отимању, хапшењу и затварању. Морању да се трпи корупција и да нема одговорности. Морању да овде у оваквом амбијенту васпитавамо и подижемо нашу децу.

А та деца показују колико су зрела! Показују колико разумеју шта значи бити човек. Како је леп волети своју земљу, свој народ, своје комшије. Деца која шире давно заборављене емоције, дубоко сакривена људска осећања, деца која разбијају страх и смеју се пендреку и сили која их пребија, ломи кости и тамничи. Деци која верују једни у друге. Деци која су израсла, у нову фасцинантну генерацију. Генерацију која је изникла из свог могућег и немогућег зла које нас је задесило. Због ове деце је ваљда и добијена независност на Берлинском конгресу. На оваку будућност је мислила наша тадашња кнежевина.

Е због овакве деце и због онаквог морања Ужице је крикнуло: „ДОСТА БРЕ! Мало је ово и наш живот! Мало је ово и наш град, наша земља!“

Претерали сте, ви дахије и кабадахије. Претерали сте, ви власници тајних фиока, мемљивих ћошкова, тамних подрума, купљених диплома и бесправно изграђених објеката. Претерали сте, ви надмени и празни. Претерали сте, ви пиромани, ви чланови тендерских, партијских и извршитељских комисија.

Претерали сте, ви који се кријете иза параграфа, пендрека и марица. Ви који на улицу не излазите, јер немате кад да пробате све марцедесе, брабусе, аудије и масератије, јер немате кад да преспавате у свим становима, вилама, викендицама, апартманима и кућама које са муком и страхом зарадисте. Са муком и страхим да имате мање од Симоновића из Гроцке и Јутке из Бруса.

Свима вама Ужице је поручило са врелог асфалта и узаврелог ваздуха да је догорело. Нема даље.

Знам добро шта могу ти стамени људи Ужичани. Знам шта може град у коме сам се родио. Може много тога, али да робује неће.

Миодраг Гавриловић