Општи је утисак да председник “свих грађана“ не само у последње време, али нарочито баш последњих два месеца прича свашта, без реда и поретка. Непромишљено, злонамерно, уплашено, контрадикторно. Неколико последњих изјава поводом студентских протеста, међутим, показују и ограниченост ума, апсолутно неразумевање шта се и зашто око њега догађа.
Рећи да се жалост после нечије смрти обележава 40 дана и никако више, те изговорити да ћутање студената и грађана у поноћ око Нове године представља чисту глупост с обзиром на то да се несрећа у Новом Саду догодила пре подне показује да њему намерно или, случајно, измиче право значење ћутања.
А управо због тог симболичког значења тишина га толико раздражује.
Ипак, неко ко је младост провео у навијачким скандирањима и макљажама, а студије бубајући градиво које није разумео испуштајући сасвим из вида шта заправо право и правда значе, те неко ко је остатак живота провео мрзећи и хранећи свој хипертрофирани его безграничном влашћу- тај неко нема капацитет да схвати симболичко значење ствари и догађаја. Тишина нас подсећа не само на смрт 15 људи испод надстрешнице, пале због корупције и нестручности, већ зато што својим значењем покрива све злочине ове власти почињене последњих година и што то схватају млади и паметни на којима свет остаје.
Зато је та тишина громогласна.
Симбол се изражава појединачним а значи опште, чулном сликом која иза себе има идеју. Појединачне смрти невиних петнаест људи, ожаљених, свакодневно и масовно, тишином прераста у моћни знак и емоцију који реферишу на разарање свега виталног, вредног, моралног, здравог и паметног током дванаестогодишњег бахатог владања овим друштвом. Сећање на овај конкретан догађај је сећање на све коруптивне радње, на сарадњу са најбруталнијим криминалним групама, на прећуткивање смрти у Савамали, авиону, тенку, руднику, затворима, школама, парковима.
Носиоци побуне, студенти, више су од одређене друштвене групе. Они симболизују протест према уништавању образовања и непрекидном показивању презира према знању и стручности као посебно важном кораку у рушилачком походу власти према свему што гарантује истински живот и раст једног друштва. Тишина која боде уши, покреће срце, нагони сузе у очи је знак презира и неприхватања свега онога што је довело до рушења надстрешнице. Тишина је протест. Она каже: нећемо вас више, ви сте прошлост. Тишина је симболични парастос свему што је било, што је убијено и мртво деловањем ове власти.
Јелена Ђорђевић (Извор: Радар.рс)
