Када у Нови Сад допутујете организовано, у аутомобилима без (или прекривених) регистарских таблица, униформно обучени у црну одећу, са маскама на лицима, са палицама, моткама, гедорама и француским кључевима у рукама, јасно је да нисте дошли да мирно протестујете, већ да изазивате нереде. Очито кријете таблице и лица да не бисте били препознати када будете изазивали нереде и тим моткама тукли народ. Али, зашто то радите?
Болно је гледати призоре у којима и полиција бруталним батинањем, које више личи на сцене линча него на рутинску примену силе ради очувања реда, ломи удове и дислоцира бубреге дечацима на улицама Ваљева, пребија жене и изиграва живи штит за напредњачке батинаше који пребијају народног посланика Пеђу Митровића.
То не личи на дела некога ко воли овај народ, његов пород, његову будућност, младост, већ на зверски порив да неку младу особу осакатите за цео живот, ако уопште и преживи такво батинање – и све то анонимно, кријући се у „корњачи“. И опет питам, зашто?
Историја нас учи да нити једна власт није вечна, већ променљива. Нажалост, добрим делом прошлих епоха су промене власти биле насилне, најчешће зато што би власт скоро увек силом сузбијала надирући сентимент народа. Али модерна демократска држава је нашла начин да доскочи историјским трендовима. Уместо да снагу меримо мишићима, батинама, оружјем и насиљем, модерна држава неминовност промена власти уграђује у сам систем. Тако, мирним путем, с времена на време (најчешће сваке четири године), одмеравамо снаге на изборима, те након њих џентлменски признајемо поразе или, пак, славимо победе, али не на начин да бахатошћу бодемо очи пораженима, већ схватајући да су и поражени део тог истог друштва које мора да настави да функционише у корист свих грађана.
Подсетићу да је и ова данашња гарнитура политичара дошла на власт мирним путем, на изборима, а да се претходна није томе опирала уз помоћ батинаша или бруталношћу полиције. Није срамота сићи са власти. Забога, то је историјска неминовност.
Излаз из тренутне кризе у којој се нашла Србија јесу избори и нормално је што студентски покрет тражи ванредне парламентарне изборе. Али, није нормално да се председник опире захтеву да распише те изборе. И није нормално да своју власт брани батинашима који туку све редом, и жене и девојке и окупљене, ненасилне грађане по улицама градова и вароши широм Србије.
У контексту најновијег пребијања, привођења и малтретирања грађана (међу њима и студената, ученика, људи из академске заједнице) од стране хулигана, батинаша и криминалаца под контролом режима, јасно је да у Србији, нажалост, више не постоје институције. Чак ни Скупштина, као врховно представничко тело и законодавна институција, више не функционише, јер је од 25. новембра у стању државног удара.
Зато су, као једини пут за излазак из опште друштвене кризе и као превенција претећег грађанског сукоба, не само потребни него и неопходни ванредни парламентарни избори које су студенти затражили још почетком маја. Као универзитетски наставник, позивам све нас, без обзира на којој смо страни „барикаде“, да коначно научимо ту лекцију из историје: „Студенти (и млади) су увек у праву”. Природно, јер – они су будућност сваке земље.
Јасно је да овај режим и сам зна да више нема легитимитет. Управо зато су батинаши које режим плаћа народним новцем изведени да батинају тај народ. Србија са овим режимом нема будућност, али режим грчевито чува своју позицију. Није више упитно да ли ће ова аутократија бити уклоњена, већ само када и како. Најбоље је да се то учини изборима. Алтернатива је много гора.
Јер, у протекла два дана, сведочили смо и ангажовању и злоупотреби војске у борби против сопственог народа. Неспретним изјавама повређеног представника војске о присуству својих седам колега у Новом Саду је већ упаљен црвени аларм који води ка новим тензијама. Само пуком срећом није било жртава, али евентуалним уплитањем војске у уличне сукобе ризикује се грађански рат. А може једноставније – изборима. Студенти (а и народ) то захтевају. И да: студенти јесу у праву!
Александар Кавчић
