Пумпа ли поглавица Ћациленда Лав Који Седи На Две Хоклице све нове и нове поводе за увођење ванредног стања, што се овог викенда чини као не мање изгледна опција од опције демократског изласка у сусрет макар делу захтева стотина хиљада грађана који више од четири месеца протестују широм Србије?
Према члану 200 Устава ванредно стане је она ситуација „када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана“. Док члан 99 каже да Народна скупштина „одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање“.
Додуше, код нас се, приликом увођења ванредног стања за време пандемије короне 2020. године, показало да се баш и не мора „држати Устава к’о пијан плота“, па је параф на изванредно стање ставила тројка – председник Републике, председница Владе и председница парламента, а да то Скупштина никада није ни потврдила?!
Чини се неретко да је Поглавица у грозничавој потрази за, „баш јаким“, поводом да поново, уз двотрећинску подршку посланика који нису ту да мисле већ му, огромна већина њих дугује за све што су постигли у свом друштвеном животу, прогласи ванредно стање. Нема двојбе да, осим оних који то већ јавно ишту, највећи део њих једва чека на тај Поглавичин миг. Јер, као што написа Макијавели у свом „Владаоцу“: “Владалац увек може лако да задобије оне људе који су у почетку владавине били непријатељи, јер су утолико више приморани да му верно служе уколико више знају да им је потребније збрисати делима оно неповољно мишљење које се уврежило о њима.”
А повод је, према преслободном тумачењу овдашњих напредних уставотумача, лако наћи. Неке „злидеје“ су већ тестиране, од хапшења „завереника обојене револуције“ и организовања „Ћациленд сајма параполицијског и паравојног кадра, оруђа и оружја“, преко испаљивања нечега што звучи и звечи, а уз то се и не зна шта је, до некакве најаве грађанског рата из уста неког господина Обрве.
Па, чак да добрих повода и не буде, увек се може призвати у помоћ неки ефикасни пример из историје који „ради посао“.
Као, што је на пример, 31. августа 1939, увече, „безбедносна служба“, СС-ов „Сицхерхеитсдинст“, упала у немачку радио-станицу Сендер Глеиwитз у Глајвицу (данас Глијвице у Пољској) и емитовала поруку на пољском језику у којој се позива на оружану акцију против нацистичке Немачке. Циљ је био да се створи утисак да су пољски војници заузели станицу. Да би све било још уверљивије – СС је ангажовао неколико криминалаца обучених у пољске униформе, а на лицу места је остављено тело пољског цивила, претходно убијеног у ту сврху, као „доказ“ да су напад извели Пољаци. Шифра за напад била је „Консервен“ (лименка, конзерва). Овај инсценирани напад је био само део серије сличних граничних провокација, јер је Фиреру био потребан повод и оправдање за удар на Пољску који ће уследити већ сутрадан.
Фирер је, претходно, на састанку са командантима копнене војске, морнарице и ваздухопловства, 22. августа 1939, наредио напад на Пољску, успут најавивши: „Даћу повод за почетак рата. Није важно да ли је веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Када се започиње и води рат, није битно право, него победа.“
Од 15. марта и најмасовнијег протеста у историји обновљеног вишестраначја у Србији, Поглавица је на дневном нивоу, а често и по неколико пута у истом дану, пуштао духа из боце и отварао Пандорину кутију.
Сам је истражио и пресудио да никаквог звучног удара није било и наредио не истрагу је ли или није било звучног топа и шта је било јер је нешто било, већ је, наместо тога, наложио тужиоцима истрагу о томе ко је то, од више хиљада грађана који су то нешто осетили, ширио панику о томе тако што је смео да тврди да је нешто осетио, кад Поглавица лично ништа није осетио!
Још од дана трагедије у Новом Саду када је, ненадлежно, слагао грађане Србије да реконструкција надстрешнице није ни рађена, па дан после, када се поверио како целу ноћ није спавао јер је морао да, ненадлежно, чита хиљаду докумената из истраге, па преко десетина пута, ненадлежно, поновљеног „не дам прелазну владу“, „може само преко мене мртвог или ако ме ови моји из странке не буду слушали“, дошао је у стање да, у изливу неконтролисаног беса, прети из хотела „Наис“: “Ускоро долазим у Ниш и разјурићу све батинаше који мисле да могу да праве ред у Србији онако како они хоће!”
У тај Ниш није отишао ни дан после, мада му је било успут, кад је путовао на матине чајанку у лесковачком Народном позоришту.
Али се зато, из „Наиса“, распојасао путем друштвених мрежа, неопрезно мешајући оно што је он умислио да се десило, са оним што се стварно дешавало: „Нисам у ових 13 година осећао овакав бес и овакав јед као што га осећам вечерас. Србија није заслужила ово што јој раде и споља и што јој раде домаћи криминалци предвођени Драганом Шолаком. Наиме, у Нишу вечерас се догодило нешто што сам мислио да никада неће моћи да се догоди у нашој земљи. На бруталан начин нападнути су обични људи који су желели да присуствују трибини коју је организовала СНС. Они који су се увек позивали на слободу окупљања, жалили се Европљанима и осталима на то да су обесправљени вечерас су организовали линч људи само зато што су ти људи мислили другачије. То су они исти који, ако их попреко погледате, говоре вам да сте за насиље. Ти људи се нису либили да псују као кочијаши, да најгоре фашистичке претње износе на сваком месту. Напад на градоначелника Павловића је слика и прилика њихове обојене револуције – бедне, јадне, одвратне, покварене, а оно што је урадио Драгослав Гале Павловић, не узмичући ни погледом и осмехујући им се у лице је осмех пркосног човека који ће умети да победи тројку зла, најгору нишку тројку зла коју чине Милић, декан жена од банане Јовановић и “ин тхис ситуатион” Станковић. И њих, али и све друге блокадере, лажове, преваранте, батинаше и силеџије. Захтевам од надлежних државних органа да хитно похапсе све бандите који су учествовали у нападу на жене, десетине жена су погодили јајима, нападали их пред супрузима само зато што не мисле као они и ваљда не умеју да псују мајку као што они умеју и још се тиме хвале. Србија ће живети као држава, а батинаши и силеџије ће завршити иза решетака.“
Сутрадан је из позоришне сале у Лесковца, љут што се неколико пута више Лесковчана окупило да протестује него оних што му је његова странка „привела“ у салу на поклоненије, и што полиција није бруталније штитила његов страначки скуп, „помешао све кајасе“, па се кабадахијски умешао у надлежности неких државних институција које му ни по праву ни по правди не припадају: „Оно што ћу да тражим од државних органа је да заштите поредак и закон. Они полицајци који неће да штите поредак, биће промењени. Тужилаштво које неће да штити поредак и закон, биће промењени.“ Успут је, очито, био наканио да људе који наступају у страначким дресовима његове старе странке у одумирању и нове у настајању промовише у такорећи државне „репрезентативце“ свих грађана Србије.
Без скрупула је признао да он, ако то већ сад потпуно не чини, убудуће намерава да командује органима силе и правде, иако за то Уставом није надлежан: „Синоћ ни полиција није урадила посао како је требало, као ни у Богатићу и другим местима. Ја сам крив, крив сам јер сам желео да прође увек без полиције, не дирај никог, а пробај да покажеш да хоћеш уједињење људи и нације, да сви буду заједно да поштујеш другачије мишљење.“
Иза чега је уследио најсировији пропагандни притисак од стране Поглавичних климоглаваца и квазимедијских вучићоида на министра полиције, на тужилаштва и судије по Нишу и Лесковцу, што је резултовало накнадним хапшењима, пре тога привођених, па ослобођених људи. У Лесковцу смо чак у реалности имали филмски кадар из „Три карте за Холивуд“, са командиром милиције Гаврилом Милентијевићем који превентивно шаље у апс неподобне, „док Маршал не прође“.
Поглавица ЛКСНДХ, уместо да одговори на студентску паролу „Ниси надлежан“, очигледно више него свесно, све дубље гура прст у око свим грађанима, све наравно уз громогласну тишину „сестара кармелићанки“ из Уставног суда. Који је, барем по Уставу (Положај, члан 166), “самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе”.
А ова друга опција, мирног и демократског, разрешења озбиљне политичке и друштвене кризе, за коју је сигурно огромна већина грађана Србије, без обзира на политичко опредељење, као услов свих услова има то да студенти и грађани истрају у захтевима, посебно захтеву број 1 – враћање система на уставна подешавања!
Дакле, кад већ неће овлашћени „законотумачи“ и „експерти уставног права“, рачунајући и „најбољег студента у историји Правног факултета БУ“, ево да ми лаици, још једном, укратко, подсетимо на неке, за ову тему, битне уставне одредбе:
Према Уставу (Подела власти, члан 4), правни поредак је јединствен, а уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску. Однос три гране власти заснива се на међусобном проверавању и равнотежи, а „судска власт је независна“.
Судска власт припада судовима који су независни (Начела судства, члан 142), а према члану 144 Устава (Независност судија) – “забрањен је сваки непримерен утицај на судију у вршењу судијске функције”
Јавно тужилаштво је (Положај, члан 155) јединствен и самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и врши друге надлежности којима се штити јавни интерес одређен законом. У истом члану се дефинише да “нико изван јавног тужилаштва не може утицати на јавно тужилаштво и носиоце јавнотужилачке функције у поступању и одлучивању у поједином предмету”.
Такође, према члану 6 (Забрана сукоба интереса), нико не може вршити државну или јавну функцију која је “у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима“, као што је случај са актуелним председником Републике који не само што је и даље неформални лидер Српске напредне странке, него је и вођа „Покрета за бланко подршку АВ-у, ма шта он то, било о чему, макар и противуставно, да одлучи“!
Председник Републике мора да (Положај председника Републике, члан 111) „изражава државно јединство Републике Србије“, а не државно нејединство нити да буде генератор сукоба између „две Србије“, оне његове, тзв. прристојне и оне друге, ваљда, „непристојне“ која се буни против његове самовоље.
Иако се, нажалост, први сценарио, тренутно, чини реалистичнијим – уз сасвим известан епилог да из октроисаног ванредног стања нема ненасилног изласка – оптимисти по природи траже макар трачак наде у аргументима типа: па, ето, Поглавица више не говори искључиво “прелазна влада само преко мене мртвог”, већ то ревидира у “осим, једино ако ме моји из СНС не буду слушали”.
Такође, очито је да између две екстремне позиције ( “Не дам прелазну владу” и захтева већег дела опозиције за прелазном “владом народног поверења” на шест до девет месеци и шест министарстава за опозицију), нама географски није далек ни амерички рецепт за Македонију: тамо се, три месеца пре избора, влада у мандату повлачи, а формира се привремена техничка влада, у којој кључне ресоре за организвоање избора преузима опозиција…
Не може се пречути ни сугестија непоћудног социјалисте Новице Тончева који предлаже да (ненадлежни) председник Републике иде на место (много надлежнијег) премијера, што би отворило нужност ванредних избора за председника Републике…
Истовремено, Поглавица тестира јавност за идеју да нови премијер (Влада би била изабрана у садашњем скупштинском сазиву) буде наш успешни човек из Америке, наклоњен овој власти.
Паралелно, међу грађанима, поготово просветарима у протесту, помиње се и један други наш, у свету успешни, а и у земљи присутни, човек, ненаклоњен садашњој власти.
На несрећу, за ова сценарио навијамо само ми који хоћемо да верујемо да нада умире последња.
Цвијетин Миливојевић
