„Миле кад ме зове он сакрије позив, али ја знам да је то он, па му се јавим. Овим другима који скривају позив се не јављам“.
Крај цитата! Не, није ми непознато да затворени знаци навода значе то да је цитат готов, али у овом случају постоји додатна потреба да се то нагласи. Зашто? Па за сваки случај, јер у овој изјави, поред тога што је нелогична, много тога је апсурдно. Као прво: председник ентитета Република Српска и најмоћнији тип у истој, сакрива позив кад позива председника Републике Србије.
Зашто? Нема другог објашњења до да има подсвесну жељу да му се овај не јави. Али, председник државе ипак зна да је то Миле и јавља му се за разлику од других који сакрију позив. Како? Е, овде стварно недостаје објашњење осим да председник има патолошку повезаност са председником ентитета.
Као давитељи у филму „Давитељ против давитеља“ (само пример, ништа лично!). А, можда председник поред неких чула која слабо користи у последње време, има оно посебно, шесто. Можда, али то би значило да и њега користи у последње време недовољно.
Поставља се и питање ко су ти други којима се не јавља на скривени позив. И колико то има оних који скривају позив кад зову председника. И зашто? Да ли је и ту исти подсвесни разлог као онај што га вероватно има председник ентитета? Ако је тако, због чега не желе да им се председник јави? Је ли могуће да је толико дрчан у телефонском разговору, да људи избегавају да причају с њим. Не искључимо могућност претпотопског (мислим пре будућег потопа) сапирања савести: „ја сам Вас, председниче, звао/ла, али ми се нисте јавили“.
Питање је зашто, али се, ипак, као најлогичнија одгонетка ове мистерије крије, сад већ, једноставна чињеница да председник лаже. Знате, има он такав обичај. Можда и није у питању чиста лаж. Он више не зна шта прича.
Жарко Милојчевић, професор књижевности из Краљева
