У политичком говору, али и у свакодневној употреби, појам грађанска непослушност често се изговара с подозрењем, па чак и с прекором. Као да се њоме унапред означава непожељан вид понашања, гранична зона између слободе и анархије. Ипак, историја сведочи о нечему сасвим супротном: најважније промене у модерним друштвима нису се догодиле зато што су сви беспоговорно поштовали законе, већ зато што су се неки људи, често мањина, усудили да их прекрше у име виших моралних и уставних вредности. Класична дефиниција грађанске непослушности подразумева свесно, ненасилно кршење закона у циљу указивања на дубоку неправду у постојећем правном поретку. Такав чин није мотивисан личним интересом, већ тежњом ка општем добру и дубоком вером да закон није сврха сам по себи, већ средство заштите људских права, слобода и достојанства.
Разобличење неправди
Ова пракса има читав низ славних примера. Суфражеткиње су почетком 20. века кршиле законе Уједињеног Краљевства, не да би га обезвредиле, већ да би га прошириле – да би жене, дотад искључене из политичког живота, стекле право гласа. Због својих дела биле су затваране, насилно храњене у затворима, исмеване у јавности. Данас се њихов отпор посматра као преломни тренутак у борби за родну равноправност. У Индији, Махатма Ганди је предводио покрет који је извео целу једну нацију на пут ненасилног отпора против британске колонијалне управе.
Гандијев марш до мора, у знак протеста против пореза на со, био је отворено кршење закона, али и снажан симбол отпора неправди. Данас је Ганди узор многима који у протесту не виде насиље, већ највиши облик политичке одговорности. У Сједињеним Америчким Државама, Мартин Лутер Кинг је, позивајући се на Господара моралног закона, предводио Афроамериканце у борби против расне сегрегације. Кршили су локалне законе, седели на „погрешним” местима у аутобусима, улазили у ресторане у којима нису смели бити услужени – и тиме разобличили лицемерје поретка који је на папиру гарантовао једнакост, али ју је у пракси, кроз низ локалних правних прописа држава чланица системски ускраћивао.
У свим овим случајевима, грађани су закон прекршили да би правни поредак спасили, да би га учинили праведнијим, инклузивнијим и доследнијим својим основама. Њихова непослушност није била бунт ради бунта, већ протест заснован на дубоком разумевању моралних и уставних начела.
Борба за поредак
Ако се окренемо савременој Србији, затичемо интригантан обрт: студенти и грађани који протестују последњих осам месеци, свесно улазећи у сукоб са одређеним прописима – заузимајући јавне површине, организујући блокаде, не пријављујући скупове – не траже промену закона, већ њихову доследну примену. Они не позивају на ново правно уређење, већ на поштовање постојећег – оног које је власт дужна да штити, а заправо га свакодневно крши. У Србији, грађанска непослушност све више поприма облик борбе за поредак, а не против њега. То је кључна разлика у односу на класичне примере. Улога се изокренула: студенти траже поштовање Устава, док режим тај исти Устав систематски занемарује. Од правосуђа до изборне администрације, од јавних набавки до медијског простора – правна правила постају флексибилна само за оне на власти, а крута и репресивна према онима који се усуде да их подсете на њихове границе. Устав Републике Србије у члану 1. одређује да је Србија држава заснована на владавини права и да власт проистиче од грађана и припада грађанима. Члан 4. јасно прописује поделу власти на законодавну, извршну и судску, уз међусобну контролу и равнотежу. У пракси, међутим, ова начела се спроводе селективно или се потпуно игноришу. Народна скупштина је претворена у сервис извршне власти, судство је под политичком доминацијом, а институције попут РЕМ-а, РИК-а и Уставног суда делују пасивно или отворено пристрасно.
Зато је парадокс данашње Србије у томе што они који су означени као непослушни – студенти, активисти, грађани – заправо настоје да сачувају поредак, док режим својом самовољом урушава темеље правне државе. Не траже они ништа радикално, управо супротно: траже да Устав важи, да судије суде независно, да медији извештавају слободно, да полиција штити све грађане, а не само чланове партије. И за то су спремни да плате цену – да буду игнорисани, таргетирани, пребијени, па и ухапшени. У том смислу, њихово делање има јасну етичку вертикалу. Они не траже привилегије – траже ред. Поменута одредба Устава грађане, коначно, чини и власним да, као носиоци суверенитета, уведу ред уколико режим уводи – неред. Такође, није неважно подсетити да је и Европски суд за људска права у више пресуда указивао на важност права на мирно окупљање и изражавање. Кршење тих права, које се редовно дешава кроз неоправдана хапшења демонстраната, застрашивање, па и физичко насиље, додатно потврђује да власт не поштује основне демократске стандарде.
Правна вс. партијска држава
Поставља се, зато, кључно питање: можемо ли, у оваквим околностима, још увек говорити о грађанској непослушности? Или би прецизније било говорити о режимској непослушности – о власти која крши Устав, обесмишљава законе, обесправљује институције и игнорише ограничења своје моћи? Ако студенти траже оно што пише у Уставу, а власт то одбија да спроводи – ко је заправо непослушан? Ова дилема није само реторичка. Она разобличава суштину сукоба који се данас води у Србији. То није сукоб између анархије и реда, већ између правне државе и партијске државе. Између оних који хоће систем који важи за све и оних који желе систем који важи само за њих.
У том контексту појмови се премештају: грађанска непослушност постаје облик уставне верности, док власт све више упражњава режимску непослушност, пишући, мењајући или игноришући правила по сопственом нахођењу, мимо законских процедура. Када студенти организују блокаде или седе на асфалту, не газе правни поредак већ нас подсећају на то шта је он. Када певају уставне чланке испред полицијског кордона, они не руше ред већ му враћају смисао. Њихова непослушност је, по мом дубоком убеђењу, уставна лојалност.
Због свега наведеног, ово питање није само правно, већ и дубоко политичко и морално: ко је данас истински чувар поретка у Србији – грађанин или режим? Мислим да се одговор сам намеће.
Бојан Пајтић (Извор: Београдска отворена школа)
