Ко би рекао да ћемо икада доћи у ситуацију да грађани инсистирају на изборима, а да власт не жели да их распише? Променило се изгледа доста тога, поготово у ексел табелама које говоре о политичкој снази и рејтингу, па више немамо изборе на сваких годину-две и може се рећи да нам већ мало и недостају.

А у стара, добра времена, расписивани су на и најмању провокацију да неко не сме да их распише. Била су то времена када је власт изборе расписивала чисто ради „провере легитимитета“, и када их опозиција жели и када их не жели, и када на њих излази и када их бојкотује (понекад баш зато). Све у свему, била је ово земља у којој смо малтене сваке године могли да уживамо у куповини гласова, бугарским возовима и црним џиповима на биралиштима широм Србије, ма прави празник демократије.

Данас се, међутим, избора само сећамо са једном дубоком сетом. Онај који за већину ствари није надлежан, за ону коју јесте, не жели да је уради. Студенти сваки час рукавице у лице, изазивају, провоцирају, ал’ је председник државе тврда срца био и изборе није расписао. Још. И знамо да би на такве провокације некада одговорио истог момента, али ово више нису та времена. Када би му неко раније рекао да није храбар и да нешто не сме, истог момента би рекао: „Ко бре није храбар?! Ево вам пет избора!“

Данас, међутим, оне ексел табеле показују да можда и није баш мудро бусати се превише у груди (преведено на српски – куробецати се), а избори у Косјерићу и Зајечару су то и потврдили. Јер јесу они као бајаги добијени, али сви, па и тај храбар човек, знају како су добијени. А чак и тако су добијени за длаку и јасно је да таква Пирова победа не би могла бити извојевана на нивоу целе земље.

Зато данас изборе сви хоће, а он их не да и вероватно их неће дати колико је год могуће да их не да. То је прилично разочаравајуће, јер је онај легитимитет, који смо раније поменули, данас упитнији него икад и више него икад би га требало проверити. Но, Александар Вучић је данас, што би млади рекли, лаган око избора, није у гасу око тога, нигде му се не жури – биће избора, не знам што форсирате то толико, па знате ли ви колико уопште коштају избори, што бисмо бацили те паре на гласање, а можемо да их потрошимо на милион других, паметнијих ствари, није разумно да сваке друге године гласамо… Добро, јесмо некад, али то је било неко друго време и ја сам био неки други човек, данас сам човек који је разуман, рационалан и сталожен и који води рачуна о државној каси и интересима грађана, а у њиховом интересу није да се сад гласа, мало сте сви претерано емотивни и даље због свега што се у последњих пола године издешавало, а није баш паметно гласати срцем, већ главом, верујте ми, па да ли сам вас ја икад слагао?

Дакле, сачекајмо, људи, да прође Експо, треба ту доста пара да се пок… уложи, па ћемо после да видимо. А ви, ако вам се баш гласа, организујте неко гласање на тим вашим зборовима и пленумима, па се играјте гласања до миле воље, да вас мало мине жеља.

Грађани, међутим, не делују задовољно оваквим ставом. Протести се и даље дешавају готово свакодневно, а један баш велики најављен је за 28. јун. Да ли ће се то претворити у једно референдумско окупљање, остаје да видимо. Јер када ти неко отме све институције и ради шта хоће, није ли легитимно да почнеш да градиш нове институције и нови систем? И да у том новом оквиру, наравно, организујеш и нове изборе, оне који не зависе од воље и каприца једног човека, већ од воље и интереса грађана. Није много, али у Србији је нажалост и даље – научна фантастика.

Ненад Милосављевић (Извор: Радар.рс)