Док су се свеће тихим пламеном гасиле пред иконама Светог Арханђела Гаврила, неко је одлучио да поново прода истину за шаку јефтине светости. Тог 26. јула, на дан посвећен небеском гласнику истине, правде и светлости, председник Србије – познат по театралним ходочашћима и политички рачунатим поклонима Богу – стао је пред мошти, не да би се искрено покајао, већ да би још једном упаковао лаж у кандило и Инстаграм објаву.
У Туману, где је светост вековима тихо дисала, стигла је свита моћи: градоначелници, начелници, попови и камере. Мирис тамјана помешан са мирисом политичке трулежи. Све је било спремно за представу. А онда – ветар. Киша. Комади фасаде које носи небо. Небеска интервенција или случајност?
Тешко да је случајно када на Аранђеловдан стигне онај који деценијама гуши правду, подмеће лаж као основну валуту и користи веру као средство манипулације. Свети Гаврило је тог дана можда и прекинуо тишину, огласивши се кроз природу, јер народ је одавно огуглао на оно што види – али Небо није.
Јер у Туману се више не зна где престаје олтар, а почиње интерес. У Браничевском округу, манастири постају тачке „посебног интересовања“ – не духовног, већ економског и геополитичког. Ко гради? Ко купује? Ко је нови господар светиње?
А свештеници? Многи су изгубили право да буду чувари светог. Неки од њих штите оне оптужене за најмрачније злочине – над децом. А неки ћуте. Ћуте и кад виде злоупотребу вере, ћуте и кад гледају како се вера користи као ПР алат, ћуте док њихове ћелије постају канцеларије политичке трговине.
Тумане више не зна: да ли је манастир или кулиса. Светац или маркетинг маскота. Чудо или декор за ново обећање.
Народ ћути јер је изневерен. Али Небо не ћути. Гаврило не ћути. И можда су баш те Арханђелске сузе – киша, ветар, лом – знак да је дошло време разоткривања.
Ко се клиза у понор – знаће се ускоро. И неће га спасити ни целивање моштију, ни крст у рукама, ако је истина коју газе много већа од њихове молитве.
Ђакон Бојан Јовановић
