У ноћи прослављања српске Нове године, око два сата ујутру, група непознатих лица насрнула је на студенте Правног факултета у Београду, већ недељама у блокади због страдања 15 људи под надстрешницом новосадске Железничке станице. У три јуриша, нападачи су гађали протестанте стакленим и пластичним флашама, и једну студенткињу гурнули низ степенице. Седморо повређених потражило је прву помоћ у Ургентном центру.
За то време, починиоци кривичног дела вратили су се на место злочина како би уклонили физичке доказе свог „активизма“, зарад спаса посрнуле државности.
Представници опозиције одмах су осудили нападе, неки уз тврдњу да иза њих стоји државни врх који свим средствима жели да угуши бунт. Поједини су адресирали највише функционере СНС-а као директне инспираторе насиља, које промовишу преко својих медија. Други су устврдили да се ради о насртају на „темељне вредности друштва“. Од полиције је затражено да установи идентитет насилника и процесуира их, па је један од могућих нападача и ухапшен.
Шта све то говори грађанима? Да су студенти и даље сами у покушају да приморају институције да прораде, а да је подршка у виду саопштења само мртво слово на папиру? Да ће нас власт и даље мрцварити ситним уступцима, док ће њени миљеници и даље бити заштићени? Да ћемо и даље пратити све што се дешава комеморативним ћутањем од 15 минута?
Текст: Радар.рс
