-Чекај. Сачекај да видимо шта ће он да уради?

-Што да чекамо? Губимо на времену.

-Ма не, бре. Не губимо на времену. Буди у контакту са нашима. Пратићемо шта се дешава.

-Како не губимо на времену, кад се то и тебе и мене тиче? Свих нас тиче?

-Како не разумеш? Док чекамо и ми учествујемо.

-Сад те ништа не схватам. У чему учествујемо, ако нас нема, ако се не оглашавамо?

-Учествујемо у игри. Све је ово игра. И онај који први крене и онај који бележи, и ми који пратимо све. Тек ћемо ми да реагујемо.

-Па што ми први не кренемо?

-???

-Па да. Лепо те питам што ми не кренемо?

-Па ти стварно ниси нормалан! Онај који први крене он губи! Како ти то није јасно? Онај који први крене и први постави циљеве, тај ће и први бити мета свих осталих. И аутоматски губи добар део подршке. Најбоље је бити у другом или трећем реду. Нека врста трећег решења. Када се прва два испуцају или када се први испуца, онда је најбоље да заузмемо свој став.

-Како мислиш? Кажеш тек онда да заузмемо свој став? Па зар ми већ сада не знамо који је наш став?

-Данас је наш став овакав, а сутра ко зна. Све зависи ко ће први да излети и са чим ће да излети. Од тога зависи како ћемо и ми да гледамо на дешавања.

-Али у питању су много више ствари, ствари које нису ни личне, ни страначке, нити било које групације посебно. У питању је преживљавање народа, државе, свих нас. Нестаћемо човече, ако само гледамо у дигитрон. Толико нешто сабирамо и множимо и одузимамо, прегореће нам дигитрон од калкулација.

-Никад није лоше бити на опрезу. Никад се не зна која децимала ће ти бити потребна.

-Аман човече, каква црна децимала. Овде је данас – или јеси или ниси. Знаш, морам нешто да ти кажем – што те више слушам све више имам утисак да ти не знаш шта хоћеш. Ти би да победиш, али да не ризикујеш. Био би и први и најгласнији када би знао шта ће да се деси. Све ми се чини да уопште ниси сигуран у себе. Немаш веру у то што радиш. Сав си се претворио у скупљача и бројача лајкова и коментара.

-Немој тако. Ти не разумеш политику. У политици је битно да увек будеш део неког решења, садашњег или будућег, да се сачуваш и немаш негативне поене. Не треба истрчавати са изјавама, пусти друге да то раде. Па када „први изазивач“ изађе са својим предлогом, ставом, акцијом… било чим, е онда узмеш део његове изјаве, да не би изгубио оне који подржавају тај први став, а додаш мало и неког другачијег мишљења, нешто као трећи пут и онда и оне који се колебају немаш против себе, јер они који се колебају кажу: „Видиш, није толико лоше што се и ми нисмо одмах залетели, видиш да и ови подржавају првобитни став, али имају мало другачије мишљење. Није лако данас рећи шта и како.“ И онда имаш деонице и ових који су одмах подржали првобитне и ових који су хтели нешто друго. Небитно шта.

-Боже човече, па то је у најмању руку лешинарски и лов у мутном. Шта добијаш тиме? Губи се енергија, мотивација, воља, нада…

-Политика није борба за правду!

-А зашта се ти бориш, извини молим те?

-Како зашта, па за јебену власт? Како мислиш да нешто промениш ако не дођеш на власт?

-Власт? Мислиш моћ, утицај, осећај битности и изнадважности? Је ли на ту моћ мислиш? Па шта ће било коме таква промена? Зар ти није довољно да се ствари помере из ове мочваре, да се покрену, да се постави бар један добар и здрав темељ? Зар мораш да будеш ТИ?

-Не морам, али зашто не бих био? Зашто да не будем и ја? Само зато што је неко млађи или што се први залетео, или је „искрен до бола“, а види се да без нас не може. Зато?

-Значи уцењујеш. Гледаш из ћошка. Меркаш. Бележиш тим електронским плајвазом по таблету. Збрајаш. Комбинујеш. Одузимаш. Додајеш. Учествујеш у игри као делегат на утакмици на којој су све улоге договорене. Делегат про форме. Ту си, учествујеш у игри, ништа се не питаш, али хоћеш СВОЈ ДЕО!

-Да! И ја хоћу свој део. Шта ти ту није јасно?

-Није ми јасно колико у тим твојим калкулацијама има правде, истине, искрености? Или је све само питање како приказати правду и у који угао ставити себе, да те сунце не испече или не дај боже да те заслепе рефлектори јавности. Да, ти желиш да из хлада грицкаш кокице и пијуцкаш лимунаду. Прави припадник топ-схоп политике. Куповина политичког утицаја из фотеље. Није бре, то политика. То је политичарење и пилићарење.

-Све су ово лузери, појма немају! Потрошна роба, матични бројеви за једнократну употребу. Шта ћу им када не виде даље од носа. Сад имају велику подршку, питање је да ли ће сутра имати исту такву подршку? И шта онда?

-Нико ништа не зна, само си ти паметан. Откуд ти знаш да не виде даље од носа? Откуд ти покупи сво знање света? Од вас таквих не може да се дише, не може да се живи. Кад је дан не знаш да ли је стварно дан. Исфрустрирани, искомплексирани и жељни власти. Само да вам случајно не узме 1,5% подршке. Огрезли у корупцију и гордост грамзиве ароганције ни не видите да сте и ви стубови овог трулог нечовечног система. Система који није достојан било ког живог бића, а камоли човека.

Уживај у својој самобитности, а ја одох онде где је једина светлост ових дана. Богу хвала па нам је подарио једну небеску генерацију. Е, ту ћу бити 28. Јуна! Са њима! А, знам где ћеш и ти бити. И ти и ти твоји. Седећете у неком ресторану на ободу града, на обали реке или у неком етно селу. Док будете жвакали комерцијализовано печење и заливали са пивом и домаћим винима, одушевљено ћете хвалити овчји сир у маслиновом уљу и поховане паприке пуњене качкаваљем. Да, бавићете се благоутробљем и наздрављаћете за бољи живот, са дигитроном у џепу сакао или на самом столу испред носа целе породице. Не дај да ти то одузму. Тако је, ко није за себе није ни за другога. Колико ти је још таквих ручака остало у животу?

Док се неко држи свог комфора, други се боре да живимо као људи!

Уби нас калкулантска џиберска политика.

Миодраг Гавриловић