Овај текст настаје уочи обележавања Светског дана жртава саобраћајних незгода. Битно је напоменути, да бројке које се налазе у тексту, нису само пука статистика. Свака та бројка има име и презиме. То је нечији отац, мајка, дете, брат, сестра, бака, дека итд.

У извештају Генералног директората Европске уније за мобилност и транспорт, Република Србија је на четвртом месту у Европи по броју погинулих у саобраћајним незгодама.

Према подацима Агенције за безбедност саобраћаја у Србији је од 2017. до 2021. године 2.647 људи изгубило живот у саобраћајним незгодама, док је 16.474 тешко повређено, а 83.280 лакше.

Саобраћајне незгоде нису пука случајност и нешто што се не може спречити и са чиме се не може управљати, како нам објашњава политичка елита. Саобраћајне незгоде су последица (не)рада и (не)деловања система. Тачније, Србија нема успостављен систем управљања безбедношћу саобраћаја.

Више о политичкој одговорности за стање безбедности саобраћаја прочитајте на линку хттпс://безцензуре.рс/да-ли-постоји-политицка-одговорност-за-стање-безбедности-саобрацаја/

Како се наводи у стручној литератури, саобраћај је једна од четири егзистенцијалне функције сваког животног простора (рад, становање, рекреација и саобраћај), чији је циљ повезивање осталих функција, уз што мање негативне ефекте. Без саобраћаја није могуће замислити данашњи начин живота и уређење животног простора.

У овом тексту полазим од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а деца, пешаци, особе са инвалидитетом, бициклисти, старија лица, труднице и мајке са малом децом, су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва, када је реч о саобраћају.

У данашњем свету достојанствен живот је практично незамислив без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило, неопходно је пре свега обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре за рањиве учеснике у саобраћају.

Креатори саобраћајне политике не само да не примећују рањиве учеснике у саобраћају, већ и сами креирају саобраћајни простор у ком рањиви учесници не могу равноправно учествовати.

Већ деценијама уназад, креатори саобраћајне политике, креирали су саобраћајни систем који искључиво задовољава потребе моторног саобраћаја. Довољно је само да прошетате својим градом и видећете да су тротоари окупирани паркираним возилима, да зоне 30, зоне успореног саобраћаја, бициклистичка инфраструктура, тактилне стазе за слепе и слабовиде, и сл. практично не постоје.

Наши окупатори јавних површина у народу познатији као инвеститори, приликом саобраћајног и урбанистичког планирања избегавају да уваже да је улица основни архитектонски простор града, и да није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају (деце, пешака, бициклиста, особа са инвалидитетом, старијих лица итд.).

Наше улице, насеље, квартови, блокови и сл., морају да имају зелене површине, мобилијар, паркиће, игралишта, спортске терене итд.

Заиста не знам, да ли се неко, од наше политичке и стручне “елите”, системски и професионално бави  другачијим приступом у обликовању саобраћајног и урбанистичког простора? Или је све препуштено инвеститорима и крупном капиталу?

Мишљења сам да нам је потребна примена хуманог инжењеринга. Концепта који се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и потребама које имају рањиви учесници у саобраћају. Имајући у виду све инфраструктурне и безбедносне проблеме са којима се сусрећу свакодневно.

Хумани инжењеринг заправо представља, скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за рањиве учеснике у саобраћају. На тај начин им обезбеђује адекватну инфраструктуру и подршку, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.

Крајње је време да надлежне државне институције пруже системску подршку за промоцију и примену модела урбане мобилности. Знам да овај модел не иде на руку инвеститорима јер је директно против њихових интереса јер је окренут човеку и дубоко је социјално орјентисан. Сада се поставља питање, зашто наша политичка и стручна “елита” не прихвата овај модел?

Модел урбане мобилности је дао најбоље резултате у погледу безбедности саобраћаја и смањењу броја погинулих и повређених у саобраћајним незгодама широм Европе. Заправо, ово је кључан разлог зашто имамо поражавајућу статистику са почетка овог текста.

И за крај, морамо прихватити чињеницу да у саобраћајном систему нисмо сви једнаки. Теретно возило је јаче од путничком аутомобиле, аутомобил од бициклисте, бициклиста од пешака итд. Управо социјална идеја равноправности у саобраћају, сагледана из угла урбане мобилности, поставља терен за сарадњу и ствара културу бриге и поверења, која је неопходна нашем саобраћајном систему.

Систем заснован на равноправности у саобраћају, умањује потребу за контролом саобраћаја, умањује последице саобраћајних незгода  и омогућава свим учесницима у саобраћају виши ниво безбедности.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја (уредник блога www.сигурнестазе.цом)