На увредљиве бљувотине удбашког измећара, недостојне професора универзитета, нећу се освртати – оне су слика његовог неморалног бића.
У Ковићевом тексту вредна је одговора само једна оптужба: „Радош ЛЈушић издао је Косово“. Мој отац и моја мајка родили су осморо деце; са унуцима има нас двадесет двоје, и сви часно обављамо отаџбинске дужности. Отац Илија три пута је робовао за Косово и Метохију, од 1942. до 1954. године. Метохију сам напустио доласком на студије 1968, а враћао сам јој се све до 1985, када је моја породица, под притиском, морала да напусти Исток.
Одмах по пријему за асистента на Филозофски факултет (1975) стигло је писмо Општинског комитета владајуће партије у којем су протестовали што су примили за наставника сина српског националисте. У тренуцима кризе бранио сам Србију националним опредељењем и родољубљем, и о томе написао многе новинске чланке, од којих наводим само један: „Од мог национализма никога није болела глава“ („Данас“, 15. децембар 2023).
Помоћ коју сам пружао избеглима са КиМ, дуж целе Србије, новчану, и сваке друге врсте, сведок је моје оданости и опредељености за завичај. Потврда таквом раду је и мноштво написаних новинских чланака, од којих ћу навести неке: „Косово – матица српства: Тајне Венсовог плана“, Погледи 4 (8. мај 1992); „Не плачите, децо Космета“, Политика (10. октобар 2006); „Бондстил – фактор који одлучује“, НИН (23. новембар 2006); „Косово се не може вратити мирним путем“, Пресс (22. август 2010); „Један оброк – мало наде“, Вечерње новости (26. јун 2017).
Да бих представу о својој делатности употпунио, поред неколико радова у историографским часописима, наводим још две књиге о историји свога села: „Вујкина врата“ и „Време суровости“, (2011, 2015).
Покојни адвокат Рајовић и ја основали смо удружење „Стара Србија“ (1999) и пружали избеглицама са КиМ разноврсну помоћ: смештали их у радничке бараке (неки још живе у њима), додељивали плацеве у Борчи и Овчи добротом општине Палилула и Дане Драшковић, делили новац који смо добијали од дародаваца… За тај хуманитарни рад постоје многи докази и сведоци.
Кад је реч о Косову, наводим речи незадовољства Вучићевом политиком, исписане у оставци на чланство у СНС-у (2. октобар 2017): „Дужан сам још да Ти кажем да се не слажем с Твојом политиком сарадње са злочинцем Рамушем Харадинајем и учешћем Срба у његовој Влади.
То ме боли и живим у уверењу да је таква политика ружан сан једног Метохијца. Не мање је моје разочарање Твојом посетом Џорџу Сорошу у Њујорку. Па, да ли је могуће да су Харадинај и Сорош одреднице политике Александра Вучића“? И кад смо код председника државе, истичем и то да сам у „Данасу“ публиковао текстове („Преживети три диктатуре – Тита, Милошевића и Вучића“ (14. јул 2023) и „Од Пашића до Вучића: Ко је крив за губитак Косова?“ (6. септембар 2024).
Нећу наводити помоћ црквама и манастирима, многе ТВ емисије у којима сам се спорио с Весном Пешић, Соњом Бисерком, Биљаном Вучо и другим анационалним особама, као и више датих интервјуа, одржаних предавања и много наступа у одбрани КиМ, попут полемике с Ветоном Суроијем („Добро дошли Косовци“, Књижевне новине (1. септембар 1988).
Најдубљи продор „војске“ под предводништвом режимског војводе Ковића био је до Аутокоманде, изведен с надљудским напорима, за разлику од чете Милана Радоичића, који је био знатно успешнији заузећем манастира Бањске. У овом поређењу најбоље се види разлика између салонског и родољубивог национализма. Оба су била осуђена на неуспех, зато што је данашња српска државотворна политика недорасла, не само светским, европским и балканским изазовима, већ и српским. Запажа се то по учесталим, испразним и парадним скуповима у служби једног човека.
Упоредите Николу Пашића са Марком Ђурићем, Милана Ракића са Петром Петковићем, Косту Војиновића са Милошем Ковићем – па ћете се уверити да смо пали испод најниже гране. Карађорђево „плачевно позорије“ у манастиру Фенеку (1813), тужан призор устаничког пораза, Милошевићев неуспели одбрамбени рат (1999) и скорашњи пропали препад Српске ослободилачке војске Косова војводе од Аутокоманде, показатељ су ужасног србијанског двовековног безнађа. Први је био херој, други мученик, трећи измећар. Ридај, земљо Србијо, за успесима и неуспесима својих бранилаца!
Вучић је безбедан само зато што има безброј салонских опозиционара из редова националиста и демократа, за које је још давно родољубиви Вељко Петровић изнео необориву оцену – Косово је „приступачна славска трпеза ситим госитима“.
То је тренутно највећи национални проблем у Србији и зато председник може да се комотно понаша. Студентска побуна га је уздрмала, али не и демократска опозиција и салонски националисти, будући да такви никада нису рушили владаре, председнике и владе. За то су потребни људи другачијег кова, борци, а не завидљиви нарциси и доушници.
Надам се да је из ових неколико изнетих података јасно ко је и шта урадио за КиМ. Салонски националиста и удбашки зулумћарски војвода може се хвалити само увредама и испразним речима, а никако конкретним радњама помоћи унесрећеним Косовцима и Метохијцима. Знају то они, и осећају, од како их је напустила држава Србија, ако је држава.
Ко је, онда, издао Косово и Метохију: српски националиста Радош Љушић, Метохијац, или неко други? Војвода од Аутокоманде оптужује мене, како би тиме заштитио себе и неког знатно моћнијег за овај најсрамнији чин у српској повести.
Окривити неосновано било кога да је издајник, посебно Косова и Метохије, и још ако је тамо рођен, више је од греха; то је злочиначка оптужба која се решава на достојнији начин.
Удбашки измећару можете наставити да ме неосновано ружите, блатите и нападате, али ме не можете уплашити и натерати да се одрекнем својих антиудбашких и родољубивих ставова и убеђења и, надасве, Косова и Метохије.
Стопирам полемику с војводом зулумћарем у очекивању друге Сретењске слободе и правде.
Радош Љушић, историчар, професор универзитета у пензији
Извор: Данас.рс
