За разлику од Бреговићевог јунака што кука да нема рибу, ја већ деценијама Ђурђевдан проводим са оном коју волим. Ове године у нашој оази мира са које се пружа предиван поглед на најлепше врхове планине Златибор.
Уз јутарњу кафу, док сам покушавао да се дозовем свести (многи ће рећи да то никад не успевам) сетих се да је тог дана летња слава, нашег свеца Светог Георгија, кога ми славимо у новембру.
Ваљало би да данас упалимо кандило, рекао сам јој, а заправо сам причао са самим собом. Али тек вечерас стижемо кући. Нема везе, можда да почнем да палим кандило и поштујем све обичаје кад Првослав Перић претвори свој велелепни дом у рецимо дом за незбринуту децу. Или коначиште за родитеље који долазе у Београд да би им деца примала хемотерапију.
Можда у склониште за бескућнике? Сигуран сам да би имао много могућности да, како чујем, огромну вилу на Дедињу, искористи за нешто племенито. Негде мислим да би и њему било лакше, како да одржава сам толику кућу… Можда му се у толиком простору загуби Џонијев албум „Филигрански плочници“. А да, заборавио сам, он више вероватно не слуша Азру, ако га је Џони стварно тужио.
Можда би могао да поштујем све хришћанске обичаје, кад Првослав престане да вређа жене и то у моменту кад нажалост стално расте број фемицида. Немам појма, можда бих се вратио СПЦ кад би Перић престао да дели ордење безбожницима. Не, не вреди. Не бих. Не могу да поштујем правила организације чији поглавар Првослав тужака своју децу код човека кога већи део земаљске кугле презире.
Децу која шире љубав и доброту. Децу којој се диви цела Европа. Децу која су предложена за Нобелову награду. Мени се чини да је и сам Христ позивао на доброту, мир, љубав и разумевање? Ваљда је тако. О томе сам читао. Нисам читао да је Христ говорио о вилама на Дедињу, луксузним аутомобилима и вређању жена. А нисам чуо ни да је Христ био тужибаба. Посебно не најбољих.
И пошто је тако, остаје ми да се вратим свом основном занимању, те да се као човек који познаје право, сетим нечега што зна сваки студент друге године правног факултета, који је добро спремио Уставно право. Србија је секуларна држава, то значи да су црква и држава одвојене, а све верске заједнице имају једнака права.
Ако црква којом бар крштењем припадаш, о коме истини за вољу, обично одлуче други, јер то најчешће учине кад лице које се крсти нема пословну способност, а тиме ни јасну вољу и свест да тим обредом постаје део стада СПЦ, својим поступањем не баштини оне вредности за које се по канонима залаже, остаје ти уставом загарантовано право да будеш атеиста, агностик, будиста, шта год желиш, јер испада да се неко озбиљно поиграва са верницима СПЦ. Изгледа ми да СПЦ, бар по ономе што говоре и како се понашају највиши црквени великодостојници, одступа од канона на којима је утемељена.
У таквој ситуацији треба да разазнаш разлику између вере и религије. То је недавно лепо разјаснио мој друг и колега колумниста Давор Цицовић, који каже „религија представља скуп општеприхваћених начела или догми, заснованих у темељу припадности једној религијској скупини. Припадници свесно или несвесно пристају да верују у оно што је канонизовано“. Вера представља лични, унутрашњи избор, заснован на слободном убеђењу које се не доказује“.
Испуњен сам дакле убеђењем да се поглавар СПЦ никад, а посебно не само девет дана од најстрашнијих трагедија у новијој историји Србије, на светог Василија Острошког, не сме обратити никоме, а посебно не жени речима „бедо једна“, док је испред њега богата (шта око њега није богато) трпеза. Не сме поглавар цркве олако делити црквена ордења. Не сме се ни по канонима, али пре свега по Уставу републике Србије, мешати у политику. Највише од свега, не сме поглавар СПЦ нападати децу своје земље, која по целој Европи траже овоземаљску правду и заштиту целог свог народа баш од оних којима Перић даде ордење.
СПЦ не би смела бити уточиште оних који се за своје грехе, похлепу и грамзивост, покушавају искупити давањем цркви огромног, најчешће незаконито, а посебно неморално стеченог богатства.
Шта би требало да буде СПЦ и њен поглавар? Неко ко позива на мир, доброту и разум. Посредник између сукобљених друштвених групација, било да су политичке или неке друге врсте.
Остаје ми да верујем у неке друге богове, што ми је апсолутно дозвољено, а делује много разумније.
Некад, кад сам био клинац, веровао у разне богове, па и богиње. Данас често верујем да су ако не богови, а оно бар узвишени људи Новак Ђоковић и Никола Јокић. Свакако су добротвори, а тиме и прави поборници хришћанства.
Данас су у Србији најближи и Христу и Богу студенти, јер пропагирају Христове вредности. А господин Перић, мени се бар тако чини, годинама ради нешто сасвим супротно од Бога, Христа, Штулића… Дакле, делује као да не верује у оне у које је веровао.
Зашто бисмо ми онда веровали њему?
Братислав Марковић
