Откад сте ви на власти сумњам у све, па и у нове године. Не верујем ни вашим причама, ни вашим календарима… Верујем у оно што је било. Попут 25. децембра протекле године, кад рекосте – Кобрама могу растерати и разбацати студенте, за 6-7 секунди… али… Шатро, фини сте, па нећете.
Волим кад карте отварате…
Младима претите, а глумите жртву. Народу представљате како су њихове речи за вас убојите. Ајд сад искрено… Шта ћете ви студентима? Шта с вама да раде? Они само траже да поштујете законе, о које се оглушујете. Уплашени сте. Млади су упорни, то нисте очекивали. Тај одред војне полиције који помињете и којим студентима претите, одговоран је за противтерористичка дејства, за специјалне операције… и тра-ла-ла… Реагују и када су у питању високе војне иностране делегације које бораве у Србији – ако су безбедоносно угрожене. А, кога су студенти угрозили? Кога су угрозили грађани који њих подржавају? Ви сте угрозили све оне који су вашим незнањем и јавашлуком настрадали. Зато смо сви на улици. На улици тражимо правду, јер су институције заказале. Те змијождере, Кобре о којима причате, пошаљите себи и својим пајташима, па се разбијајте. Студенте не уплићите у те мрачне радње, тиме их угрожавате. Срећом, све окрећу на шалу. Певају вам – баци кобре да се играмо. За њих, ви нисте ни батина, ни бог отац, већ само један обичан државни чиновник, нај-најобичнији председник.
Кад су ти млади људи протествовали испред зграде у којој сте држали конференцију за медије, поновили сте – могао сам, само да сам хтео, да изведем кобре да их разбуцамо све не би требало шест седам секунди. Зар није било 6-7 секунди у вашем првом обраћању на ту исту тему? Омакло вам се? Није. Излетело је искрено. Грч на лицу рекао је да су Кобре – кец у вашем рукаву. Гледала сам вас на тевеу. Страх вас је разбијао. Неповезане реченице. Тикови. Подрхтавање. Све је било јасно, чим сте поменули специјалне јединице. О њима сте шатро само размишљали… Могли сте, а нисте! Није него. Неко коме то на памет не пада, тај то не помиње. А ви сте то нагласили…
У Сава центру, Кобре сте поменули и вашим „студентима“, од којих је већина била пред пензијом. Утврдили су градиво и нису вам тапшали снажно – као раније. Нису били ни усхићени, ни весели, као некад кад су вам веровали. По обичају, на силу сте их довели. Провалили су да на тај начин владате. Било им је јасно како их користите. Лажну љубав према вама, дубоко су скривали… Можда им још који пут затребате – док не одете, помишљали су. Не слутећи ништа, гдегод се појавите, говорили сте на исту тему. Кобре, па Кобре, ухватили сте се као пијан плота. Себе сте цитирали. Е, па не може. Ви с Кобрама, благе везе немате. Не одлучујете, ни кад, ни где, ни како ће Кобре реаговати. А, умислили сте да командујете њима. Тиме сте прекршили правила, која не би смели као председник. Обичан, најобичнији председник – како студенти рекоше. Мада се ви понашате као да сте председник само оних, посебних, којима ви владате.
Чим карте отворите, ви побрљавите…
Тог 25. децембра мене сте препали. Бојим се змија и кад сте Кобре поменули, сва сам се стресла. Млади који протстују, не плаше их се. Змије су им као играчке. Не мислим на војне јединице које сте поменули, њима се они не баве, о њима не размишљају. О њима ви размишљате. Бојим се правих правцатих кобри, пореклом из Индије и југоисточне Азије, а то ме асоцирало на њих. Па сам се сетила, да је то највећа отровница на свету, која својим уједом може да отрује двадесетак људи. Отровније су једино – ваше отровне реченице, закључила сам. Чим проговорите, падне стотина. И кобре сте надмашили. Зато сте се ви Кобри и сетили, да нас заплашите. А, зашто, кад имате полицију, батинаше и функционере, који све по вашем налогу раде? Да их против нас буде више? Да! Ви у томе уживате. Кобре! Како то гордо звучи! Да нам се од страха ноге одсеку кад то изговорите – а ви да наставите…
Шибицарите… Волим кад тајне одајете. Да брже одете…
Ево лепих жеља… За вас, наравно. Адреса – Андрићев венац, тамо обитавате. Честитам, одосте! Нису вам рекли? Пошта је каснила због штрајка поштара… ево, сад знате. Да, да. Отишли сте! Срећна вам Н(ова) година без нас. Срећна и пресрећна. И вама и нама. Шта још да затражим од Деда Мраза да вам накнадно донесе у знак захвалности што збрисасте? Да вам с леђа скине баласт власти који сте носили? Подразумева се. Није било лако носити тај терет. Било би паметније да сте се власти раније одрекли. На небу видим сјај, који није постојао док сте ви небом владали, а земљом управљали. Све се разведрило откад сте отишли. Н(ова) година однела је мрак са вама. Студенти нису пензионери да им јајима и паштетом очи мажете, не би ли били слепи… Младима су очи – широм отворене. Они неће поклоњене стипендије, ни јефтине станове… Неће да их ви купујете. Они би да сами зараде.
Отворили сте карте превише…
Тринаест година газили сте народ. Уместо образа, носили сте ђонове. Чега би се паметан стидео, многи су се дичили. Ваш ђон био им је лек на рану. Другу страну медаље, ви сте им ускратили. Циљ вам је био да буду глуви, да буду неми – не би ли ви трајали. Како вам је моћ измицала, све више сте шлајфовали. Једном сте у бесу рекли тим својим подрепашима, да сте незамењиви. Да вам ја одем, вас не би било. Ко би за вас знао?, нагласили сте. Уместо да устану и да вас напусте, чуо се аплауз. Нико марамицом свој образ није обрисао. Препознали сте улизице, удворице, каријеристе и бескичмењаке, жељне моћи и славе. Само уз вас су – све имали.
Кад су вас студенти растурили као Панта питу – како ви недавно рекосте у контра смеру, ти исти су вас први напустили. Веслају на другу страну. Млади су вам доакали својом памећу. Вама срећан пут, а младима о(п)станак у земљи.
Своје карте понесите, требаће вам за таблић с пензосима – на Калемегдану.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
