Већина нас је чула за Мартин Лутер Кинга, човека чији је политички активизам уздрмао Америку. Оно што је мање познато јесте како је његов покрет популаризован. Наиме, после неколико дана масовних демонстрација, које је Кинг организовао у Бирмингему (држава Алабама, САД), полиција је искористила водене топове под високим притиском и полицијске псе против демонстраната, међу којима је било и деце. Снимак полицијске реакције емитован је у вестима националне телевизије, ужасавајући велики део светске јавности и окупио црне Американце, али и многе друге, око покрета. Важно је поставити питање зашто је Кинг одлучио да демонстрације одржи баш у Бирмингему? Академска заједница сматра да је разлог то што је у то време, комесар за јавну безбедност Бирмингема био Јуџин „Бик“ Конор. Самопрокламовани расиста за кога се очекивало да ће против демонстраната искористити силу, која ће помоћи популаризацију покрета, као и његових циљева.
Чему нас уче лекције из Бирмингема? Бруталност према демонстрантима увек ствара емоцију која изводи још грађана на улице и на њима их задржава док емоција траје. Из поменутих разлога, полиција на протестима у Србији је обично веома суздржана, чиме онемогућава стварање нових или одржавање постојећих емоција, што временом води до гашења протеста. Режим на протесте наравно шаље провокаторе, чији је посао да међу грађанима створе незадовољство према протестима, али по правилу на грађане никада не шаље батинаше. Како онда објаснити зверске нападе напредњачких батинаша на грађане или студенте који мирно протестују? Искрено верујем да иза таквих напада не стоји директно напредњачки режим. Не због тога што гаји било какве моралне вредности, већ чињенице да такви напади повећавају подршку протестима. Како је онда дошло до поменутих напада?
У годинама које су иза нас, Србија је постала земља могућности. Земља у којој људи скромних биографија и још скромнијег образовања могу да обављају најодговорније државне функције ако подржавају напредњачки режим. Земља у којој људи који се баве сумњивим пословима не морају да се плаше закона ако су повезани са одређеним политичким структурама. И то су привилегије које се бране по сваку цену. Стевица Киш, један од хулигана који су тукли и поршеом газили студенте у Новом Саду, је са 19 година, ножем избо два младића. Суђено му је за тешко убиство у покушају, али је дело преквалификовано у наношење тешких и лаких телесних повреда, тако да је као казну добио само годину дана кућног затвора. Али то није највећи проблем.
Ми смо дубоко подељено друштво. Подељено на оне који некритички верују режимским медијима и оне који некритички верују прозападним медијима. Оваква подела пре свега одговара режиму чији медији контролишу велику већину популације, што им у одсуству политичке дебате гарантује победу на парламентарним изборима. Али велики део кривице сноси и друга страна. Недавно је на свом фејсбук профилу, један од нишких опозиционих првака критиковао Владу Србије зато што у рату у Украјини подржава Русију. Дакле, у ситуацији где Србија наоружава Украјинску војску и осуђује интервенцију Русије у свим међународним форумима, неко ко се професионално бави политиком сматра да Србија заправо подржава Русију? Грађани имају право да буду неинформисани, али њихови политички представници то право немају, како би грађане могли да представљају на прави начин.
У намерном одсуству дебате, обе стране су дубоко укопане у своје ровове, незаинтересоване за ставове друге стране, али спремне да по сваку цену промовишу своје. Овакве околности стварају нетрпељивост која временом прераста у мржњу, која лако може да пређе у насиље. Напредњачки батинаши нису нападали протестанте због страначких директива, већ исконске мржње коју осећају према својим неистомишљеницима. Без обзира што Српска напредна странка, по мом мишљењу, не стоји директно иза ових напада, она је за њих свакако одговорна јер зарад политичке користи шири мржњу међу грађанима Србије.
Драган Стојадиновић, политиколог
