Како се покорава или – од свих зала душу највише умара страх

У „Киропедији“ (око 370 године п.н.е), делимично измишљеној, биографији оснивача персијског Ахеменидског царства Кира Великог, војник, историчар, Атињанин и Сократов ученик Ксенофонт је покушао да одговори на најважније питање сваке владавине: „Како се влада и како се покорава?“

Те кључне речи – покоравање – сећам се баш данас, на „Ђурђевданак, хајдучки састанак“, шест месеци откако је, у невреме кад јој време није, о „Митровданку, хајдучком растанку“, отпочела студентско-народна „буна против дахија“.

Управо, на дан када су студенти који више неће да се покоравају саопштили да својим досадашњим захтевима додају још један: моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора, уз истовремени позив народу да “подржи листу којој ће студенти у блокади свих високошколских установа на територији Србије пренети своје поверење”. Уз подсећање да су више од пет месеци интензивно покушавали да дођу до испуњења захтева свим легитимним и мирним средствима, али да, упркос томе, власт није показала ни најмању жељу и иницијативу да до тога дође. И уз констатацију да су “корени корупције власти исувише дубоко продрли у државне институције, којима је тако онемогућено независно вршење дужности“.

И све то у славу Георгија Лидијског (око 275/281 – 303), Диоклецијановог гардисте, у чину комите или војводе (најстарији војни чин) који је мученички, не желећи да се покори цару, страдао током прогона хришћана, због чега се у хришћанству слави као свети Јурај или свети Георгије (свети Ђорђе, свети Ђурађ), иконопише се како копљем убија аждаху, а заштитник је витезова и коњице, града Москве, шпанске покрајине Каталоније, али и енглеске државе.

Кад је Георгије изашао пред Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, цар је наредио војницима да га затворе у тамницу. Положили на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, али је и даље одбијао да се одрекне своје вере. Цар тада наложи да се Георгије веже за велики точак за мучење који је са њим окретао, по даскама препуним великих ексера, ножева, мачева. Пошто и даље није био мртав, цар нареди да га закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана да би сагорео. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив.

И, тада, Диоклецијан позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Георгија. Атанасије припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се он и даље ние покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Георгије опет остаје жив. Потом су га одвели на губилиште, и тек кад се помоли, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 6. маја 303. године.

Професор Коста Чавошки, у књизи „Макијавели“ (издавач „Цатена мунди“, Београд, 2024), подсећа да је Николо Макијавели раскинуо скоро сваку везу између етике и политике, највише по угледу на античког мислиоца Ксенофонта који је, насупрот Сократу, Платону и Аристотелу, „допуштао употребу и морално зазорних средстава у политици, и то не само према спољашњим непријатељима, што се одувек сматрало допуштеним, него и према властитим грађанима“.

За Макијавелијево истицање става да „држава мора располагати добром војском и надмоћном силом да би опстала у свету у којем владају вучји закони“, Чавошки упућује управо на Ксенофонтово запажење: „У природи је јачега да може узети оно што хоће од слабијега.“

Сам Николо Макијавели, у књизи „Владалац“ (Космос издаваштво, Београд – Нова књига, Подгорица, 2015), одговара на питање: „Како је владалац дужан да се опходи с војском“? Па, пише: „Владалац не сме да има другог циља ни наума, нити ма шта друго себи да стави у задатак до уређења војске и вођења рата, јер је то једина вештина која се очекује од оног који влада.“ Јер, „државе су губили они владаоци који су се радије одавали уживањима него оружју“. Али, владалац треба и да – „чита историјска дела и размотри подухвате великих људи и њихово владање у рату; треба да проникне у разлоге њихових победа и пораза, да би потоње избегао, а претходне опонашао“. Тако је, Александар Велики опонашао Ахила, Цезар Александра, а Сципион Кира…

Међу савете типа „како добар владалац да влада“, Макијевели убраја и „ствари због којих људе, особито владаоце, хвале или куде“. Примећује да човек који тежи да у свему поступа честито, „неизбежно пропада међу многима који честити нису“. Зато сматра да је „неопходно да се владалац који хоће да остане на власти научи неваљалштини и њоме се користи или не, већ сходно потреби“.

Такође, да би му поданици били одани, владалац „не треба да се брине ако га прати глас суровог, јер су његових неколико свирепости далеко милосрдније од поступака оних којих из силног милосрђа допусте да се дигну нереди који собом носе покољ и пљачку“?!

На питање „како владаоци треба да се држе дате речи?“, Макијавели одговара са: „Лав (као да је мислио на нашег Лава Који Седи На Две Хоклице, прим.Ц.М) не уме да избегне замке, а лисица не зна да се одбрани од вука. Треба, дакле, бити и лисица да би се умакло замкама и лав да би се застрашили вуци.“ То би значило да „мудар владалац не може и не треба да се држи обећања када је то на његову штету и кад је нестало разлога због којих је обећање првобитно дато“, јер владалац увек има начина како да „у закон одене своје вероломство“.

Макијавелијево наравоученије је: Нека се владалац труди да победи и сачува државу, а средства којима се притом користио сви ће увек сматрати часним и похвалним, „јер се пучина држи само оног што види и што је крајни исход неке ствари, а свет није друго него пук“.

У књизи “Спин диктатори” (издање: “Архипелаг”, Београд, 2023), аутори Сергеј Гуријев и Данијел Трајсман, баш примером нашега Поглавице илуструју вође које су “искористиле популарност код широких народних маса да би ослабиле трипартитну поделу власти”. Подсећају да је Вучић “умеће брусио као министар информисања у влади Слободана Милошевића, током 1990-их” и тврде да је Србија, још пре три године, “испољавала карактеристичне знаке дегенерације демократије”, тако што је Вучићева странка контролисала већину великих ТВ станица и таблоида, од којих “многи профитирају од реклама и дотација из јавног сектора, а ти медији редовно доводе у питање патриотизам опозиције”. Такође, “критички медији суочавају се с лажним оптужбама са огромних одштетним захтевима и учесталим контролама од стране пореских обвезника.”

Гуријев и Трајсман тврде да спин диктатори “воле да оптуже опозицију за насиље”, али је Вучић “отишао још даље у освајању симпатија јавности, оптужујући своје противнике да покушавају да га убију”, па су многи медији “извештавали о заверама ради атентата, али ретко када долази до хапшења и подизања оптужница”.

Ови аутори тврде да спин диктатори настављају да “негују корисне пријатеље на Западу”. Када је ЛКСНДХ у питању, они наводе актуелан пример, како “Вучић жељно очекује заузврат извесну добит уколико пристане на изолацију Русије од стране ЕУ због Украјине”: “Председник Европског савета Шарл Мишел био је одушевљен када је маја 2022. посетио “свог драгог пријатеља Александра” у Београду; поред осталих шаргарепа које је нудио, било је и брже приступање ЕУ и десетине милијарди помоћи ЕУ Балкану”.

Гуријев и Трајсман, иначе, тврде да “спин диктатори покушавају да изгледају као демократски политичари а спин диктатуре се обично појављују онда када бескрупулозне вође узурпирају слабе демократије”.

Коста Чавошки („Макијавели“, 2024) актуелизује и прастару Ксенофонтову дилему: „Да ли главни подстицај на покорност лежи у томе да се покорни хвале и поштују, а непокорни кажњавају и срамоте“?

Према Ксенофонту, „вољна послушност“ подразумева да „владар чини добро својим поданицима да би му се ови од своје воље покоравали“: „Владар треба да подсећа на доброг пастира који од свог стада има користи тако што га чини срећним (у мери у којој се за овце може рећи да су срећне); а краљ тако исто треба да усрећује и своје градове и људе, ако хоће од њих имати користи.“

Чавошки примећује да вољну послушност владар може имати само у властитом народу са којим је сродан, док се над покореним народом може остваривати само изнуђена покорност. Према Ксенофонту, владару се „поданици не покоравају због пријатељства него из нужде, и да ће се уколико им не буде задавао страх, трудити да опет буду слободни“.

Готово два миленијума пре Макијавелија, Ксенофонт је писао да владар треба да чини све што је у његовој моћи да му поданици не би наудили (Кир Старији је знао да му од покорених народа прети смрт и да ће зло проћи ако их не учини немоћним и не спречи да му се приближе.)

По Макијавелију, пак, то се може постићи застрашивањем и чињењем добрих дела поданицима, али је ипак много сигурније да се поданици боје владаоца него да га воле!? Јер, када је о застрашивању реч, по Ксенофонту, „од свих зала душу највише умара страх“….

А како, према аутору списа „Владалац“, „ избећи презир и мржњу“ који могу да резултују некаквом уротом или, преведено на данашњи језик, „цвјетнајом револуцијом“?

Николо Макијавели је писао да владаоца „омрзнутим, пре свега, чини отимање и присвајање имовине и жена својих поданика“, па предлаже да се владалац клоне дирања у нечији посед или част. Пучина, такође, презире оног кога сматра несталним, лакомисленим, страшљивим и неодлучним.

Најкориснији лек против потенцијалне завере је да „маси ниси мрзак, јер свако ко кује заверу рачуна да ће убиством владаоца задовољити народ“. Макијавели закључује да владалац не треба много да мари за завере док год га народ воли, али кад је у народу мрзак и неомиљен, треба да страхује од свега и свакога. Зато владаоци треба да пренесу на друге људе спровођење непријатних мера, а да за себе држе само оне које доносе славу.

И, наравно, ту иде и она обавезна лекција из доба владавине књаза Милоша, уз опаску да овде неко уопште није разумео родоначелника лозе Обреновића: “ Шта ради народ, упита кнез Милош. – Буни се. – Стежи, нареди кнез. – Прође неко време, Милош поново упита: – Шта ради народ? – Ћути. – Попуштај!”

Надам се да неће звучати самољубиво ако, на крају, цитирам део своје последње колумне („Цв(и)јетнајом револуцијом до педархије“, цвијетинмиливојевиц.блогпост.цом, 24.4.2025): Можда је излаз из аутократије са елементима плутархије, макар и привремена (пелазна), владавина најпаметнијих, односно истинске елите знања и морала? Педархија је тај тип владавине у којој су слуге и сервис народа и државе они који нас уче и васпитавају. У супротном, народ (друштво, држава, институције, власт и опозиција…) – ако изда ову младост – овакву децу не заслужује ни да има!

Цвијетин Миливојевић