Не знам да ли постоји новинарски жанр колумна-исповест, али да пробамо. Са Српском странком Заветници никада нисмо сарађивали до поновног уласка Двери у Народну скупштину 2022. године. Истина, били су неки ванредни локални избори за скупштину градске општине Вождовац у Београду пре доласка СНС на власт када смо били део заједничке изборне листе на локалном нивоу, али тога се више нико и не сећа. Све је заправо почело нашим другим, а њиховим првим уласком у републички парламент те 2022. када смо игром судбине или владајуће већине добили распоред од генералног секретара Скупштине да седимо у истом реду у скупштинским клупама.

И заиста се не може рећи да Заветници нису били опозиција у тих годину и по дана колико је трајао дотични скупштински сазив. Говорили су против власти и гласали против њихових предлога као и сва друга опозиција. Са посланичком групом Заветника Двери су имале коректну сарадњу и са већином њихових народних посланика врло добре колегијалне односе.

Наравно да смо знали за природу њиховог настанка и постојања, која је више везана за „дубоку државу” (СРС и СПС) него за саму Вучићеву власт, која је само тренутно видљиви израз нечега дубљег од актуелне власти, нечега што влада Србијом од 1945. године и зове се служба државне безбедности. Заветници су и настали и идеолошки се профилисали као копија Двери, да ли са нечијом намером да тако буде да би нас преклапали или спонтано – друго је питање. Никада до тада нисмо сарађивали управо из разлога што нисмо били сигурни у њихову опозициону опредељеност и јер су имали превише видљивих и невидљивих веза са владајућим режимом, иако су нам заједнички пријатељи попут блаженопочившег Митрополита Амфилохија често постављали питање зашто нема међусобне сарадње.

Међутим, у периоду нашег заједничког скупштинског мандата задесила нас је пошаст француско-немачког ултиматума о признању лажне државе Косово који је Александар Вучић прихватио и почео да примењује. Тада су све патриотске парламентарне опозиционе политичке странке, као и водећи национално оријентисани интелектуалци, коначно схватили да мора доћи до окупљања у један заједнички фронт против коначне издаје и предаје Косова и Метохије од стране актуелне власти. Као никада до тада за време власти СНС у истом блоку нашли су се НДСС, ПОКС, Народна странка, Заветници и Двери, уз подршку најистакнутијих интелектуалаца са суверенистичког спектра. Почела су да се објављују заједничка саопштења и одржане су бројне заједничке конференције за медије, округли столови, протести…

Све је изгледало као да је коначно сазрелио тренутак за оно на чему смо Двери и ја лично радили пуну деценију: обједињавање свих патриотских и суверенистичких снага у један заједнички блок који би једини био способан да заустави предају Косова и Метохије и смени издајнички Вучићев режим.

ФОТО: Будуцностсрбије/Инстаграм

Иако су Двери читаве 2023. године предлагале озваничење једног таквог суверенистичког блока који би на ванредним изборима који су наговештавани могао да освоји двоцифрени број гласова и постане кључни политички фактор, важнији од СПС и алтернативан и у односу на садашњу и бившу власт, до тога никако није долазило. Највећа кочница томе нису били Заветници нити било која друга од ових пет парламентарних странака већ Милош Јовановић лично. Под различитим изговорима он је одбијао да до тога дође, чак и када је прихваћен предлог НДСС да се Милош Јовановић нађе на челу тог блока као председнички кандидат који је освојио више гласова на председничким изборима 2022. од мене и Милице Ђурђевић Стаменковски (овде подсећам да су ова три председничка кандидата тада освојила заједно 15% гласова на председничким изборима, а наше три изборне листе, без Народне странке Вука Јеремића, заједно 13% на истовременим парламентарним изборима 2022).

И тако се дошло до расписивања ванредних парламентарних избора за децембар 2023, а да до никаквог договора о логичном заједничком изласку на те изборе још увек није било. Остало је само неколико дана до почетка скупљања потписа за предају кандидатура.

У последњи час је уприличен сада већ историјски састанак на иницијативу више угледних јавних личности (Бећковић, Ломпар, Ковић…). На том састанку је најпре договорен заједнички наступ на изборима, а онда договор разбијен заједничким наступом Милоша Јовановића и Стефана Стаменковског (Милица Ђурђевић Стаменковски није присуствовала састанку) након паузе током које су њих двојица одржали одвојене консултације. Вештим маневром вест о пропасти тог састанка је пуштена из врха НДСС преко прозападних медија и за неуспех окривљен само Стефан Стаменковски, док је пуна истина да је одговорност заједничка на двојици веома блиских пријатеља – Јовановићу и Стаменковском, обојици са дебелим контактима у БИА и са влашћу.

Бошко Обрадовић

Сем тих њихових веза није било разлога за разбијање овог блока који би вероватно постао друга највећа политичка снага у држави (после СНС) и који би могао озбиљно да утиче на формирање нове Владе Србије и заустављање погубних евроатлантских интеграција, предаје КиМ и распродаје природних и привредних ресурса Србије.

Једино што су – из овог угла гледано – Двери тада могле другачије да ураде после краха формирања широког Националног окупљања јесте да изађу на изборе самостално, али за тако нешто више није имало времена. Нажалост, ефекат пропалог састанка без наше кривице (никада се нити од једног учесника поменутог састанка није могло чути да Двери имају било какву кривицу што није дошло до договора, напротив) већ је узимао изузетно негативан данак који су – незаслужено – највише платиле Двери.

Све после тога се зна: Национално окупљање у ужем саставу (Двери-Заветници) није прешло цензус, ја сам преузео моралну и политичку одговорност за изборни неуспех и поднео оставку на функцију председника Двери, Заветници су заборавили да је Вучић лично издао КиМ и ушли у његову нову Владу, у Скупштини се појавио др Бранимир Несторовић који још увек нити једном није изашао за говорницу, док Милош Јовановић – да би бесмисао био потпун – очито по задатку релативизујући значај подршке Студентској листи, најављује ново уједињење на десници (!?!?!) за које више нити има са ким нити му више ко верује.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Српског покрета Двери