Руске службе, познате по “непогрешивим” прогнозама – које су у више наврата заказале чак и кад је требало да заштите сопствене генерале, војне базе и рафинерије – сада нас обавештавају да ће 1. новембра у Србији бити „Мајдан“. Без објашњења. Без контекста. Без икаквог труда да се та порука не схвати као провидна претња или као покушај уношења панике. А заправо, можда је и баш то поента.
Алузија је јасна – Украјина, 2014. године, протести, смена власти, сукоби. Реч “Мајдан” у руској реторици одавно је изгубила значење географије и постала политички баука за потпаљивање страха. Али зашто би било кога у Србији занимале параноје Кремља?
Зато што Србија још верује у мит о братској Русији.
А тај мит је већ толико пута издао да више ни не покушава да се претвара да је другачије. Русија – земља са БДП-ом мањим од Италије, са социјалним системом који распада брже него совјетске карте у џеповима комунистичких носталгичара, земља која је ратовима покушала да се представи као велесила, али иза себе оставља само рушевине, санкције и војне поразе.
И та и таква Русија сада зна тачно шта ће се десити у Србији. Зна датум. Али не зна кад ће јој следећи дрон с муницијом прелетети преко Црног мора. Не зна кад ће јој експлодирати следећи складиште горива. Не зна како да заустави сопствену децу да не беже главом без обзира из земље коју уништава сопствена параноја, клерикализам и клептократија.
А зна шта ће бити код нас?
Оно што Русија зове пророчанством, обично је заправо претња. Или сугестија. Или план. Зато кад вам руске службе “јаве” да ће у Србији бити Мајдан, можда треба да се запитамо – да ли нас обавештавају или најављују?
Јер, кроз историју, братство с Русијом се увек завршавало исто: хладним леђима у кључним моментима. Од Берлинског конгреса до деведесетих, од Сребренице до данашњих санкција које уводе једино кад њима одговара. Кад њима треба – Србија је „пријатељ“, „православна браћа“, „антизападни бастион“. Кад њима не треба – Србија је та која треба да ћути и да се не меша.
И наравно, ту је и Црква.
Руска православна црква, позната по тумачењу ратова као светих мисија и злочина као дела божје воље. Поглавар који благосиља бомбе, док се у његовим редовима гомилају педофилски скандали, криминалне мреже и везе са обавештајним службама.
А кад та и таква структура крене да „прориче“ Србији судбину, онда је јасно да неко тамо – у сенци Кремља и кадилнице – има план. И тај план вероватно не подразумева стабилну, демократску и суверену Србију. Него Србију на узици. Србију која се боји. Србију која не пита.
Зато је време да се питамо – докле више?
Докле ћемо слушати „пророчанства“ оних који нису у стању да управљају сопственом судбином? Докле ћемо пристајати да будемо позорница за туђе игре, а не актери своје будућности?
Можда 1. новембра неће бити ничега. Можда хоће. Али једно је сигурно – док год будемо веровали да ће неко из Москве знати шта је добро за Београд, имаћемо и пророке, и издаје, и претње.
И ниједну стварну слободу.
Бојан Јовановић
