Званично, војна парада Снага јединства заказана је за 20. септембар, поводом Дана српског јединства. Незванично, датум није случајан. Јер 15. септембар – историјски и календарски празник – ове године остаје у сенци, док се спектакл помера за дан када су студенти већ најавили свој велики протест.
Како је до сада изгледало обележавање? Када је празник уведен 2020, централна свечаност одржана је у Београду, без војне параде – више као политичко–свечани програм. Годину касније, 2021, Београд је видео велики „Дефиле победника“, али поводом ослобођења града, не самог Дана јединства. Потом се празник селио: 2022. у Бијељину, 2023. у Ниш, 2024. у Бањалуку. Углавном – постројавања, културни програм, понека војна јединица, али никада спектакл са тенковима и авионима у главном граду.
И сада, 2025, све се мења. Парада у срцу Београда са оклопом, прелетима и флотилом није само празник – то је демонстрација силе председника. Сваки тенк, сваки авион, свака застава служи да покаже: „Држава је моћна, ја сам моћан, не покушавај да се супротставиш.“ Уместо јединства народа, видимо јединство војне моћи као продужетак личне политике.
Док студенти хоће да дигну глас против насиља и обмане, председник показује да глас појединца не може ништа против организоване силе. Медији ће данима препричавати спектакл, док студентски протести остају у сенци – мала фуснота у сенци тенкова и хеликоптера.
Уместо да 15. септембар буде дан историјског сећања, 2025. постаје дан личне демонстрације моћи – тенкови у центру Београда, авиони над главама, заставе свуда око нас. Порука је јасна: небитно шта мисли народ, небитно колико су гласови младих гласни – када председник жели да покаже силу, сила прелази све. И док држава шаље сигнал да промене долазе само када и како она одреди, он није свестан колико је заправо јадан у тој самодопадној представи.
Јединство се слави на асфалту, али у сенци тенкова, глас појединца губи тежину, а диктатор остаје сам са својим илузијама моћи – свестан само свог одраза у металним оклопима.
др Светлана Цвијановић
