У овом тренутку, вероватно сам – после тајних служби и појединих директних учесника – један од најбољих познавалаца најмрачнијих тајни Српске православне цркве. И не говорим то олако. Говорим документовано. Током година служења, али и након напуштања активне службе, имао сам увид у досијее, сведочења, интерну преписку и догађаје који никада нису смештени у црквене хронике – али јесу у црквену савест.
Ускоро ћу објавити многе од тих тајни, без обзира на то што ће, као и увек, цену платити и недужни. Истина је, нажалост, често прескупа – али њено скривање већ предуго служи интересима оних који су Цркву претворили у систем тихе репресије и светогрђа.
Моју свештеничку каријеру заменио сам међународним активизмом и не жалим. Да могу поново бирати, учинио бих исто. Не зато што сам изгубио веру – већ јер сам је хтео сачувати од институције која ју је компромитовала. Српска православна црква (СПЦ) не прашта истину. Кажњава оне који указују на пропусте, а слави оне који урушавају њен углед.
Подсетимо се чињеница које говоре више од речи.
ИСТОРИЈА ПРОГОНА ОНИХ КОЈИ СУ ВОЛЕЛИ ЦРКВУ – АЛИ ВИШЕ СУ ВОЛЕЛИ ИСТИНУ
Јеромонах Доситеј Обрадовић, велики реформатор и просветитељ, био је готово цео живот удаљен из српског црквеног живота. Његове критике празноверја, неморала и необразованости у цркви изазвале су дубоко непријатељство клера. У Србију се вратио тек пред крај живота, без икаквог признања од Цркве којој је, парадоксално, посветио све.
Епископ Николај Велимировић, иако данас канонизован, био је прогоњен због критике клерикализма, слуганства према политичким режимима и губитка духовне аутентичности СПЦ. Протеран је из Београда, а затим и из Србије. Умро је у Америци, као клирик Руске заграничне цркве, под сумњивим околностима које ни до данас нису разјашњене.
Јеромонах др. Јустин Поповић, најутицајнији српски православни теолог 20. века, избачен је из Београда и изолован у манастир Ћелије, након што је отворено критиковао морални пад црквене хијерархије и симбиозу с државним режимима. Његово “прогонство” било је тихо – али системско.
Јеромонах Василије Пелагић, народни просветитељ, лекар и борац за просвету, завршио је живот у лудници. Није полудео – био је уклоњен. Био је превише рани пророк у народу коме није требао пророк, већ послушан чиновник у мантији.
Епископ Сава Шумадијски, један од ретких савремених владика који је покушао да разоткрије педофилски лоби у СПЦ, умро је под нејасним околностима. Његови блиски сарадници отворено сумњају да је отрован због онога што је знао – и онога што је планирао да јавно изнесе.
Низ је пуно дужи
А КОГА СПЦ НАГРАЂУЈЕ?
Краљ Милутин, познат из историје као владар који је оженио девојчицу Симониду са свега осам година, данас се налази међу светитељима СПЦ. Историја бележи да је Милутин имао низ бракова са врло младим девојкама. Да је живео данас, био би осуђен за педофилију. Уместо тога, данас му се пале свеће.
„Поп Мацола“, надимак који се везује за свештеника Милорада Вукојчића, сведочи о страшним ратним околностима у којима је учествовао. Према сведочењима, био је познат по томе да је лично убијао противнике чекићем током Другог светског рата. СПЦ никада није оспорила те наводе – али га је уздигла као мученика и свеца, без озбиљног преиспитивања.
Епископи и свештеници СПЦ оптужени за сексуална злостављања – укључујући и случајеве педофилије – најчешће су премештани из епархије у епархију, прикривани, па чак и унапређивани. Неки су, након јавних оптужби, завршили на вишим позицијама. Црквена дисциплина према њима готово да не постоји – док за оне који критикују систем постоји казна, изолација или забрана службовања.
Такође, низ је пуно дужи
СИСТЕМ КОНТРОЛЕ И ДВОЛИЧНОСТ
Данашња српска елита више не треба тајне досијее да би контролисала Цркву – довољно је познати слабости људи у мантији. Многи су већ уцењени. А они који нису, брзо постају. Српска православна црква је данас постала духовна подгорња власти, алат за дисциплиновање народа и декор за легитимизацију државног безбожништва.
Црквени великодостојници седе раме уз раме са политичарима чије би деловање требало да анатемирају. Уместо тога, поздрављају их, благосиљају, покривају. Зато што знају: истина би значила губитак моћи, привилегија, утицаја.
А они који истину изговоре – више нису део Цркве. Или, што је још горе, постају мета.
ЗАКЛЈУЧАК
Српска православна црква више не кажњава грех. Кажњава истину. Награђује послушност, без обзира на цену. Онај ко данас жели да буде Христов – не може бити црквени.
Зато сам отишао. Не јер сам изгубио веру – већ јер сам одлучио да је сачувам.
Ђакон Бојан Јовановић
