“Непријатељ стада није вук. Непријатељ је пастир.”
Звучи као парабола, али то је сува истина данашње Српске православне цркве (СПЦ). Јер оно што уништава цркву није спољашњи притисак, нити „непријатељски Запад” – како то често понављају – већ они изнутра. Пастири који су постали трговци душама, силоватељи деце и саучесници у заташкавању најтежих злочина против невиности.
УБИСТВО БОГОСЛОВА МИЛИЋА БЛАЖАНОВИЋА – ПОЧЕТАК ИСТИНЕ
Милић Блажановић, млади богослов, трагично је страдао у једном манастиру – месту где је требало да пронађе мир, веру и духовни позив. Уместо тога, био је сексуално злостављан и застрашиван до смрти. Његово убиство није изолован инцидент. То је симптом једног трулог система.
Дугогодишње заташкавање, изостанак званичне истраге и одсуство јавне осуде од стране цркве јасно указују на постојање организованог механизма за заштиту злочинаца у мантијама. Сви покушаји породице да добију одговоре наилазили су на зид ћутања – зид који је изградила и црква и држава.
Покретање озбиљне, независне истраге о убиству богослова Милића Блажановића – који је пре смрти сексуално злостављан у манастиру – представљаће тектонски удар на темеље СПЦ, али и политичке елите које су је штитиле. Овај случај је више од једног злочина. Он је симбол краја једне тишине.
Јер ако постоји доказ о организованом подвођењу деце, о систематском прикривању кривичних дела, о структурама унутар цркве које функционишу попут мафијашке ложе, онда је то овај случај.
ОРГАНИЗОВАНА ПЕДОФИЛИЈА: ИМЕНА И СЛУЧАЈЕВИ
У оквиру међународног регистра сексуалног злостављања у верским заједницама православне оријентације, у којем сам учествовао, СПЦ је одговорна за око 21% случајева у целој Европи. То су само пријављени и делимично документовани случајеви – стварни број је вишеструко већи.
Неки од познатијих случајева:
- Епископ Василије Качавенда
Оптужен за вишеструко сексуално злостављање малолетних богослова. Иако су сведочанства и видео докази постојали, никада није судски гоњен. СПЦ га је “пензионисала у миру” – без осуде, без процеса.
- Свештеник Д.В.
Приведен због вишеструких оптужби родитеља чија су деца била министранти у цркви. Случај брзо пребачен у надлежност црквеног суда, без транспарентности. Државно тужилаштво није реаговало.
- Монах С. из манастира у централној Србији
Више десетина сведочења родитеља и бивших богослова указују на систематско злостављање. Улога игумана и локалне епархије у заташкавању случаја је документована, али без реакције државе.
Системски обрасци:
Жртве се уверавају да “греше” и да су “искушење ђавола”.
Родитељи се застрашују, нуде им се новчане “донације”.
Оптужени се премештају у друге епархије – метод идентичан католичкој цркви у Ирској и САД.
ПРАВНА СТРУКТУРА ЗАТАШКАВАНЈА
Ко је одговоран?
Према Кривичном законику Републике Србије:
Члан 180-183: Забрањује сексуално злостављање малолетника, укључујући злоупотребу положаја.
Члан 332: Предвиђа казне за непријављивање кривичног дела.
Члан 334: Саучесништво у прикривању злочина, нарочито од стране институција, је кривично дело.
Институционални саучесници:
Министарство унутрашњих послова (МУП) – које у више наврата није реаговало на пријаве.
Тужилаштво – које је одбијало да покреће истраге под образложењем “недостатка основа”.
Безбедносно-информативна агенција (БИА) – која је надзирала истраживаче и новинаре, не злостављаче.
Ове структуре нису само саучесници по немару. Оне су активно учествовале у криминалном подухвату заташкавања. На пример, извештаји о злостављању су класификовани као “питање националне безбедности”.
Српски безбедносно-правни систем активно је учествовао у заташкавању ових злочина. Од обавештајних служби до тужилаштава и судова, формиран је систем у коме жртва постаје издајник, а починилац заштићени светац. У више случајева полиција је игнорисала сведочења, судови су обарали оптужнице, а државни врх се понашао као ПР служба цркве.
Као правна чињеница, овде је у питању саучесништво у прикривању кривичних дела, укључујући:
Омогућавање осумњиченима да се не појаве пред судом.
Спречавање медијског извештавања путем притисака.
Активно таргетирање и дискредитовање жртава и истраживача.
ПСИХОЛОШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ: ЖИВОТ НАКОН СИЛОВАНЈА
Злостављање у контексту духовне власти оставља дубље последице него у секуларним институцијама:
Сексуално злостављање у верским институцијама има посебно разоран учинак јер комбинује:
Физичку силу,
Психолошку манипулацију, и
Духовни терор.
Комплексни посттрауматски стресни поремећај (ЦПТСД) – дуготрајна дисоцијација, депресија, суицидалне идеације.
Губитак идентитета и вере – жртве осећају кривицу пред Богом, не пред злостављачем.
Друштвена изолација – многе жртве се селе у иностранство, скривају идентитет, губе контакт са породицом.
Према психолошким истраживањима, вероватноћа самоубиства код жртава сексуалног злостављања у верским институцијама је 3-5 пута већа него код других траума.
ПОЛИТИЧКА ЗАШТИТА ЗЛОСТАВЛЈАЧА: ОДГОВОРНОСТ ВЛАСТИ
Од Милошевића до Вучића, ниједна власт није дирала СПЦ. Али власт Александра Вучића отишла је даље: она је активно заштитила свештенике-предаторе.
Докази политичке заштите:
Лични сусрети председника са лицима под оптужбом, уз речи подршке.
Јавна осуда оних који износе истину – оптуживање за “рушење СПЦ и Србије”.
Закон о верским слободама – који даје СПЦ правну аутономију, ван домашаја државног надзора.
Влада председника Вучића носи највећу одговорност, јер је под њеном влашћу злостављање престало да буде само трагедија и постало – државна политика заташкавања. И зато ће највећи део срамоте и међународног скандала пасти управо на ову власт. Јер су злочине СПЦ представили као напад на државу, а истину као непријатељску пропаганду.
ЗАКЛЈУЧАК: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА СУД И КАТАРЗУ
Српска православна црква се више не може реформисати изнутра. Њена хијерархија је укаљана крвљу, тишином и муком деце. Истина мора доћи споља – кроз:
Независне истраге.
Међународни притисак.
Кривичне поступке.
Српска православна црква неће бити уништена нападом споља. Њу су већ уништили људи који су се заклели да је чувају. И то не због грешности – грех је људски – него због систематске организације зла под плаштом светости.
Али време је да се више нико не плаши мантије.
Време је да црква буде очишћена.
Време је да народ добије назад оно што му је отето: веру без злостављања, олтар без злочина, Бога без мафије.
А сваки политичар који је штитио злочинце у мантијама мора одговарати пред законом и историјом. Јер нема светиње тамо где деца вриште, а одрасли ћуте.
Ђакон Бојан Јовановић
