Медијска независност један је од предуслова грађанског друштва јер, како каже Хабермас, „грађанином се постаје у процесу комуникационе социјализације“. Али у друштвима незреле демократије принцип независности се релативизује до потпуног обесмишљавања. Неуки, некомпетентни, дилетанти воле да наглашавају да независност у јавном информисању не постоји јер нико није потпуно независан. У праву су; сви смо зависни од гравитације, кисеоника, сунчеве светлости и топлине…
Они који банализују расправу о самосталности и аутономији у новинарству и деловању медија, заправо хоће да кажу да ако су једни зависни од власти под њеним утицајем, они који су наспрам њих и допуштају критичко мишљење, зависе од оних који су противници власти. И то је камен спотицања који може да завара и добронамерне, јер многи не разумеју да је поменута „равнотежа“ зависности, заправо одобравање режимског утицаја на новине, телевизије и остале професионалне комуникаторе. Суштина медијске независности у теорији, пракси и међународним документима заправо је независност према центрима моћи међу којима је власт на првом месту.
У првом ставу Члана 10. Европске конвенције о људским правима записано је да слобода изражавања и слободан ток информација треба да се обезбеде „без мешања јавне власти и без обзира на границе“. Немешање јавне власти подразумева да се власт не меша у уређивање медија, њихово дневно извештавање, ни, наравно, у то ко ће бити гост програма, а ко не и шта ће ко да буде питан, а која питања треба да изостану. Власт, међутим, није ослобођена сваке одговорности, напротив, она треба да подстиче и гарантује самосталан рад медија.
Медијска стратегија
Нико није тако огољено демаскирао став режима о питањима независности медија као недавно посланик СНС Душан Марић када је поводом расправе о избору нових чланова Савета РЕМ-а констатовао: „када ви победите на изборима, онда ћете ви имати пресудан утицај на избор чланова и на рад Савета РЕМ-а“. Власт, дакле, мисли да је легитимно да се утиче на рад независног регулаторног тела. По таквом резону утицај на некога и његова независност, иду заједно. Не схватају властодршци да је избор чланова Савета једно, а утицај на његов рад сасвим друго и доказују да нису читали ни законе за које су гласали.
Савет РЕМ-а и деловање ове институције, годинама су једна од најфреквентнијих тема с много разлога. Општа и стручна јавност одавно имају примедбе на рад, односно нерад, Регулатора електронских медија, а консензус о оправданости тих примедаба постигнут је Медијском стратегијом за период од 2020. до 2025. године. Овај документ припремили су заједно представници органа власти, новинарских удружења, факултета на којима се студира новинарство и медији, судова, јавних предузећа и осталих компетентних организација и он има потпис тадашње председнице Владе Ане Брнабић. Стратегијом је био предвиђен избор новог састава Савета РЕМ-а после доношења новог Закона о електронским медијима. Већ приликом рада на закону, власт је пружила отпор реализацији тог става, који је срочен као законска одредба тек када је Мисија ОЕБС-а у Србији омогућила разговор на ту тему.
У овом тренутку је ћутање Регулатора последица чињенице да кључног актера који је овлашћен да доноси одлуке, реагује, регулише: Савета – нема. Истекао му је мандат по сили закона, а надлежни Одбор за културу и информисање у Скупштини Србије није реаговао у законском року и процедура за избор новог Савета није завршена. Већ два месеца је Регулатор електронских медија умртвљен, у стању потпуне хибернације, уз потпуну неизвесност колико ће такво стање трајати. Нема ко да реагује на изричита кршења медијских закона, на појаву класичног страначког рекламирања председника државе у споту – кратком филму у коме се набрајају сви његови успеси, путеви, пруге, болнице, цитирају стихови Јована Дучића и чују речи Александра Вучића са неизбежним „живела Србија“.
У та два месеца Александар Вучић је изразитије него било који државник у некој другој земљи доказао „прекомерно присуство носиоца јавне функције у медијима“ и то посебно на телевизијама које, по стандардима демократског света, не би смеле никоме да „пружају неоправдану предност“ у односу на остале политичке актере. Нема ко да реагује на непристојно понашање председника и увреде које је изрекао на рачун РТС-а гостујући у његовом програму, али и на привилегије које му је и пре и после тога омогућио тај исти РТС, одустајући од своје улоге јавног медијског сервиса.
Без реакције Регулатора
О двогодишњој ратној пропаганди стране државе на једној од телевизија са дозволом за национално покривање и о једнонедељном одустајању од пружања програмских услуга ТВ Палма, због смрти њеног власника, да не говоримо. И сервисирање председника државе од стране Информера, који је, како је потврдио његов уредник Вучићевић, постигао рекорд у истовременом присуству Вучића на 112 телевизија, проћи ће без икакве реакције Регулатора.
Да ли би било другачије да је РЕМ тренутно екипиран, да има Савет? На ово питање сви знају одговор. И када је орган који доноси одлуке постојао возови су пролазили, закони заборављани, а услуге властима и подобним телевизијама биле неупитне. Изостанак реаговања РЕМ-а и мера које су му на располагању у односу на појаве угрожавања медијског и политичког плурализма, присуства медијског монопола, појава говора мржње и угрожавања других права у области јавног информисања, основна су илустрација његовог рада. Оно што је одавно констатовано, да је РЕМ сервис власти и пословни партнер комерцијалних телевизија, не мења се годинама и у томе је разлог садашњег одуговлачења са избором новог састава Савета РЕМ-а. Треба наћи оне који ће колико-толико задовољити много строже критеријуме за кандидовање и избор, али који ће обезбедити континуитет лојалности власти.
Независно регулаторно тело за електронске медије и јавни медијски сервис, два су основна стуба медијске независности у развијеним друштвима, мада се и од медија којима је профит циљ, очекују политичка коректност и понашање по професионалним и етичким стандардима. Независност и институционална аутономија медија, регулаторних и саморегулаторних тела су основни индикатори слободе медија, али и укупне слободе и нивоа демократије. Поменута два стуба независности код нас никако да се учврсте и то није случајно, али није ни могуће без воље оних који доносе одлуке.
Ђаво је често у процедуралним питањима. Није само надлежни одбор Скупштине пропустио да на време покрене поступак избора, него и када је поступак покренут, овлашћени предлагачи су врло тромо и незаинтересовано приступили том послу оглушивши се од законске обавезе да заједничким договором предложе по два кандидата, од којих Скупштина бира једног. Овлашћени предлагачи су колективни ентитети који се састоје од више организација, институција, удружења, а неко је тенденциозно протумачио да сваки од тих сегмената може да предложи два кандидата, што се и догодило па се тиме процедура продужава и са избором одуговлачи, што опет иде наруку онима који имају моћ да утичу. Предлагачи су угледне институције и организације и требало би да покажу више спремности да се сви заједно коначно изборимо за јавни интерес.
Раде Вељановски (Извор:Радар.рс)
