Слово о слободи 
Скоро неприметно и тихо, капиларно и постепено, корупција се увукла у сваки део друштва и државе. Негде је допузала, а негде је ногом отварала врата.
И сада је ту. На грбачи скоро сваког од нас. Гледа нас у очи и руга се свему у шта верујемо. Џелат са осмехом. Као јахач апокалипсе, који у једној руци држи косу и сече немилосрдно по законима, лиценцама, правди и знању, а у другој руци држи врећу коју пуни похлепом, бахатошћу и новцем. Са једне стране згариште државних темеља, а на другој широк осмех и златан зуб.
Са једне стране бачене године рада, учења и искуства, а са друге стране сабране године лоповлука, превара и манипулација. Са једне стране јавно доступна вековна знања на један клик на гоогле-у, а са друге старе недоступност информација како изгледа један уговор или пројекат.
Може да се зна колико је речи, твитова или постова неко објавио против ове власти, али не може да се зна ко је шта пројектовао, договорио, наплатио. Први ће о свом трошку да иде на робију или ће добити наногицу, а други ће о трошку овог првог да сагради зграду и купи ламборгини.
Јустицији је глава одсечена, а теразије покидане. Разум је у оковима, а правда згажена и обешчашћена. Остављени да умру. У јарку поред пута. Поред пута који је изграђен на темељима корупције.
И тако изгледају скоро сви путеви, све животне артерије Србије у последњој деценији. Од образовања и здравства, до енергетике и привреде.
И ово је слика данашње Србије. Наследника “Слова о слободи”, дела које је написао Божидар Грујовић, давне 1805. године. Као први секретар Правитељствујушчег совјета објављује начела устава устаничке Србије: “Закон добре, заслужене да награди; а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује… Гди разума и правде нема, ту нема закона… Гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољеност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине; ту је умро вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом”.
Остало нам је “Слово о слободи”. Имамо законе, али као да их немамо.
Живимо, али као да не живимо.
Када би се након бројних трагедија, које преживљава данашња Србија, казнили сви одговорни, власти би нестало. Дошло би до смене власти по сили закона, јер из власти нема ко не учествује у системској корупцији, која иде од самог врха. Институционализована корупција је највећа пошаст и највећи проблем нашег друштва, она уништава институције, угрожава функционисање државе и безбедан живот свих грађана. Зато према њој треба да имамо нулту толернацију.
Нажалост, не само крађом народних пара него се и губљењем живота види колика је цена тајних тендера и директних погодби где нема контроле и надзора, где је струка потпуно понижена и где је државна политика потчињена личним интересима. Из свега што представници власти причају ових дана може се закључити да им је једини циљ опстанак на власти, која им омогућава привилегије и богатство. Не можете вршити или имати власт без одговорности. Оптеретили су цело друштво и сваког грађанина ове земље, њиховим личним односима, обећањима и договорима. Јавност не жели изговоре и лична препуцавања и хајдучије, грађани имају право да захтевају безбедан живот и одговорност.
Треба нам специјално тужилаштво против корупције. Специјални тужилаштво против злочина и опструкције над законима и процедурама. Над правилима струке. Сваког закона и сваке струке.
И такав исти суд. Суд против корупције. Да не кажем преки суд.
Прво је ушла неприметно, тихо и капиларно.
– “Брате, имаш неки пос’о за мене?”
– “Имам брате неки будзет за асфалтирање. Чиме се ти оно бавиш?
– “Држим трафику. Знаш ону на ћошку код семафора?”
– “Аааа, да. Па, не знам шта да кажем. Ја радим ово за путеве.”
– “Знам ја човека у Аустрији, продаје половне машине за асфалтирање…”‘
– “Па што не кажеш братски, сад је то друга прича. Ајде седи да се договоримо…”
А онда је кренула ногом да отвара врата.
– “Послао ме Црни да се јавим у вези са градњом здравственог центра.”
– “Да, и?”
– “Шта и? Ја треба да будем главни извођач, шта се правиш блесав?”
– “Ја сам господине главни пројектант, инжењер са лиценцом, одговоран за процедуре. Молим Вас изадјите напоље.”
– “Које бре процедуре? Знаш ли ти Црног? Не знаш. Е па сад ћеш да га упознаш!”
А сада то иде раме уз раме са људима изнад закона.
– “Ово је наш брат. Све ти је јасно, не треба ништа да ти објашњавам.”
– “Све јасно не брини. Биће све као и прошли пут.”
Онда су они “радили” као и прошли пут, а сутрадан је још 1.000 младих отишло из Србије у потрази за својим животом. За својим парчетом достојанства.
Ништа не сме више бити као “прошли пут”.
Нема одустајања. Борба против корупције је борба за живот.
Миодраг Гавриловић
