Полако свима у Србији постаје јасно да нам је неопходна суштинска промена политичког система што значи промену структуре власти, начина на који бирамо посланике, система по којем се бирају лидери странака, изборних закона и правила која се односе на медије током изборне кампање. Многе полтичке опције и јавне личности годинама излазе са различитим моделима како доћи до суштинске промене политичког система, међутим та решења су често само полурешења и не ударају у срж проблема.
Код нас се занемарује чињеница да скоро сви политички субјекти у земљи немају отворен и транспарентан процес избора председника странке и његовог најближег руководства, управо супротно овај процес је у потпуности затворен за јавност. Осим тога, скупштина странке у највећем броју случајева само потврђује избор једног кандидата којег је претходно номиновао главни одбор чији састав је контролисан. На овај начин у потпуности се убија свака врста унутарстраначке демократије и могућност да унутар организације постоји струја која би се позиционирала да у будућности преузме руковођење странком у случају да тренутно руководство не постигне жељене изборне резултате. Такође, не постоји могућност редовне ревизије руководства непосредно након окончања избора где би сви чланови могли директно да се изјасне о томе да ли су задовољни постигнутим резултатом и радом председника или желе превремене унутарстраначке изборе. Осим што не постоји формалан законски оквир који би ова питања регулисао, код нас не постоји ни политичка култура да водећа структура унутар странке толерише и дозвољава постојање опозиције већ се она маргинализује и на крају тоталитарно искључује из странке. Политичка култура често изостаје и са друге стране код оних који на прво неслагање или пораз на унутарстраначким изборима одлучују да напусте странку и креирају своју политичку организацију. Наравно да постоје оне странке у којима је степен демократске културе и толеранције већи у односу на остале организације и ту се већ јако дуго истичу Демократска странка и Демократска странка Србије.
Дуго се говори о томе како су изборни услови лоши, а медијска слика још гора, јер се не поштују закони. Међутим, иако има истине у томе и тачно је да постоје историјски примери када су чак и под овим или сличним изборним законима одржани фер и поштени избори (Парламентарни избори: 2003, 2007. и 2008. године), то не искључује чињеницу да постоје питања која нису на прави начин регулисана. Велики проблем остаје бирачки списак који никако не одржава реално стање ствари и то примарно због великог броја људи који не користи бирачко право, оно што треба увести као праксу и што постоји у великом броју држава јесте динамичан бирачки списак. Он подразумева да се сви нови бирачи који по први пут желе да гласају региструју онлајн или у општини након чега се додају у динамичан бирачки списак. Регистрација важи све док бирач користи своје право гласа, уколико два пута не искористе бирачко право на националним изборима он се аутоматски брише из регистра и онда је потребно да поново попуни пријаву најкасније неколико дана пре нових избора. На овај начин се врло лако решава питање преминулих, аполитичних и људи који живе у дијаспори због којих број људи са правом гласа делује превисоко што изазива сумњу код великог броја грађана у читав изборни процес. Такође, неопходно је да све локалне изборне комисије буду оспособљене да у реалном времену објављују резултате избора на својим порталима, као и да све националне фреквенције буду у обавези да организују минимум једну предизборну дебату између свих релеватних политичких актера, као и самосталне емисије где би кандидати могли да представе себе и свој политички програм. Обе ставке које се тичу медија морају бити јасно законски дефинисане како не би дошло до злоупотреба.
Све је већи вапај људи за променом изборног система, односно начина на који бирамо народне посланике. Пропорционални изборни систем постао је карикатура самог себе с обзиром да у парламенту седе посланици који немају никакву аутономију у свом раду или реалну подршку у бирачком телу. Оно што људи желе да виде јесте повратак већинског изборног система који би оснажио демократску вези између посланика и грађана, али и створио простор за дефрагментацију српске политичке сцене. Иако пропорционалност није карактеристика већинског изборног система, постоје различите варијанте овог система у којима не долази до велике диспропорције између броја гласова и броја посланика у парламенту као што је то случај са једнокружним системом илити „Фирст-паст-тхе-пост“. Француска користи двокружни изборни систем који омогућава да два, а некада и три кандидата са највећим бројем гласова у изборној јединици уђу у други круг због чега је разлика у броју освојених гласова и броја мандата неке партије много мања него у британском систему. Аустралија користи нешто другачији модел већинског изборног система где грађани гласају за кандидате рангирајући их по својим личним преференцијама и овај систем функционише као „инстант рун-офф“ јер се већ у првом кругу прераспоређују гласови по преференцијама док неки кандидат не победи. Оно што је кључно за ове системе да би функционисали јесте да изборне јединице имају приближно сличан број гласача и да су цртане на неутралан начин.
Апсолутно је недопустиво то што људи који нису добили политички мандат од грађана могу да постану председници владе или министри. Када тако нешто закон не забрањује онда не треба да се чудимо када нам у влади седе људи попут Ђуре Мацута, или раније Мирка Цветковића. Управо зато је од огромне важности враћање већинског изборног система и уношење у закон обавезе да премијер и министри долазе из редова посланика и да они настављају да обављају функцију посланика и по избору у владу. На овај начин грађани директно могу у својим изборним јединицама да награде или казне министра или чак премијера уколико су незадовољни са његовим радом, осим тога ово би значило да би представници извршне власти много чешће били у парламенту и учествовали у расправама и подносили рачуне парламентарној опозицији. Неопходно је јасно лоцирати одговорност у једној фигури извршне власти, односно председнику владе, који би био централна одговорна личност за стање у земљи. Смањење броја посланика и увођење статуса „званичне опозције“ би такође позитивно утицало на дефрагментацију политичке сцене, али и на препознатљивост партијских лидера.
Имплементација ових реформи би довела до унутрашње демократизације политичких странака, бољих изборних и медијских услова, транспарентнијег изборног процеса, дефрагментације политичке сцене, оснаживања демократске везе између посланика и грађана и јасног политичког мандата владе. Комбинација ових преглода би несумњиво довела до суштинске промене полтичког система у Србији.
Филип Калмаревић
