Да ме је неко од опозиционара питао – к’о што није, али ми то није сметало да их, по обичају, јавно „совјетујем“ – два бих крунска аргумента предложио у прилог томе да су минули избори у Косјерићу и Зајечару требало да се, а сви следећи, по Поглавичиним „правилима“ организовани, парламентарни, покрајински и локални избори, морају да се – или спрече или да се, у сред изборног дана, прекину.

Шест и по година сам упозоравао да у Уставу Републике Србије прецизно пише да председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност, што значи да, као председник свих грађана, не може паралелно да буде и „посебни“ председник само једне странке. Актуелни председник је ту своју уставну обавезу испунио тек пошто је, претходно, 26 пута (с)лагао грађане, јавно се орочавајући како ће се „до тада и тада“ смиловати и повући тај, испоставило се, неумитан потез.

Прошлог осмог јуна, председник свих грађана је, као и на свим изборима који су организовани после 2017. године, опет бестидно прекршио Устав и законе земље чији је председник, директно учествујући на општинским у Косјерићу и градским изборима у Зајечару, тако што је локалне листе партије чији је, и даље, високи функционер и неупитни вођа, назвао својим именом и презименом, уз додатну, са функције председника Републике послату, претећу поруку онима који не гласају за ту хибридну листу – „Не дамо Србију!“.

ФОТО: Принтскрин РТС

Да сумирамо зашто председник Републике не може и не сме да буде кандидат или носилац листе на било којим другим изборима осим на председничким:

Председник Републике (члан 1 Закона о председнику Републике) „изражава државно јединство Републике Србије“; „не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност“ и „дужан је да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција“ (члан 9 истог закона).

Прелазимо одмах на пропис који уређује потенцијални сукоб интереса при вршењу јавне функције. То је Закон о спречавању корупције, трећи одељак („Сукоб интереса“) и члан 50 који је више него директан.

Ту, црно на бело, стоји: „Јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, односно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција, израда и подела рекламног материјала, брошура, лифлета и публикација, политичко оглашавање, истраживање јавног мњења, медијске, маркетиншке и консултантске услуге и спровођење обука за страначке активности.“

У истом члану су и два додатна става. Један прописује да је „јавни функционер дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта“.

Други каже да јавни функционер „не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење тих јавних скупова и сусрета за јавно представљање учесника у изборима и њихових изборних програма, позивање бирача да за њих гласају на одређеним изборима, односно да бојкотују изборе“.

А управо све то, противуставно и противзаконито, на обележавању Дана полиције који се „преклопио“ са изборима у Косјерићу и Зајечару, (у)чинио је председник Републике.

Оптужио је опозицију да цео дан „држи Косјерић у заточеништву и малтретира све људе“; запретио је давањем чвршћих овлашћења полицији; устврдио да су „стигли рокери и бајкери и ветерани одавде, да бију некога“; казао је да су „у Зајечар стигли у црним џиповима оне лопуже из Зрењанина, пуфовци или тако некако, да прете и малтретирају“ и да опозиција (!) „брутално крши законе“, те да је, дан-два раније, „извршен најстрашнији линч, злочин без преседана над студентом који жели да учи“… Усред изборног дана, злоупотребљавајући Дан полиције, преусмерио је све медијске рефлекторе на себе, е да би се бавио пропагандом за рачун своје октроисане партијске листе и контрапропагандом и дисквалификацијом политичких противника на изборима у Косјерићу и Зајечару.

Закон о спречавању корупције (члан 40) изричит је и у томе да је јавни функционер дужан да јавни интерес не подреди приватном, да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције. Такође, јавни функционер „не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице“.

Осим тога, јавном функционеру је „забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности“.

Такође, члан 47 вели да јавни функционер “не сме да саветује правна и физичка лица о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази“, што је председник чинио чак и на сам изборни дан.

Члан 49 овога закона изричит је и у томе да јавни функционер “не сме да буде члан било ког органа удружења, нити његов заступник, ако између јавне функције и чланства у органу удружења или заступања удружења постоји однос зависности или други однос који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност или углед јавне функције“.

У овом делу, још неколико појашњења у прилог тези да председник свих грађана не сме да буде ни кандидат или носилац листе на локалним изборима. Сетимо се само како је, уочи парламентарних избора у Хрватској, промптно реаговао тамошњи уставни суд, забрањујући актуелном председнику Милановићу да се само и помиње као „навлака“ кандидат за потенцијалног премијера. А церемонијална овлашћења председника републике у Србији и Хрватској су скоро идентична.

Члан 41 Закона о спречавању корупције је појам „сукоба интереса“ дефинисао као „ситуацију у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције“, док се „приватни интерес“ дефинише као „било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“.

Према члану 2 овога закона, “јавни функционер” је свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти; а “јавна функција” је функција коју врши јавни функционер; док је “јавни ресурс” непокретност, покретна ствар и свако друго добро које је у јавној својини, односно у другом облику својине које користе органи Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, јавна предузећа, привредна друштва, установе и друге организације чији је оснивач, односно члан Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе“.

Зашто поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) тако бескрупулозно, а свесно крши Устав и законе, е не би ли „громадом“ од личног рејтинга наткрилио и обесмислио све нивое изборе, само да би партијској листи своје странке у одумирању и новог покрета у надирању, обезбедио сумњиве изборне победе?

Закон о избору народних посланика каже да једино ако политичка партија сама формира изборну листу као назив подносиоца листе мора да наведе своје страначко име. Између осталог и због ове обавезе из члана 67, Ес-Ен-Ес увек на изборе излази као коалиција, јер у том случају (исти члан закона) назив изборне коалиције „може да садржи име и презиме физичког лица (то лице се увек зове АВ!) ако се оно с тим сагласи у писменој форми, при чему се узима да се физичко лице тиме што је потписало изборну листу, коалициони споразум или овлашћење за закључење тих споразума сагласило и с тиме да се његово име употреби у називу подносиоца изборне листе“.

Према члану 69, носилац листе може бити и „лице које је кандидат за други државни орган, односно кандидат или носилац листе за избор органа аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе за који се истовремено спроводе избори“. Уз то, „носилац листе може, али не мора бити кандидат за посланика на тој изборној листи“.

Овај закон, наравно, не предвиђа могућност да носилац листе може да буде и лице које је већ изабрано на највишу државну функцију, за председника Републике, и који се, као такав, не може ни кандидовати за народног посланика или, у нашем случају, одборника, што ће рећи да је кандидатура листе „АВ – Не дамо Србију“ на минулим локалним изборима била очигледна намера преваре бирача који су бирали одборнике у својим јединицама локалне самоуправе.

Цвијетин Миливојевић ФОТО: КТВ

Овом преваром, ЛКСНДХ себи прибавља противправну политичку и другу корист, јер, након избора, он долази у позицију да лично и намеће будућег председника општине или градоначелника, ниподаштавајући изборну вољу грађана!

Закон о локалним изборима, у члану 39, каже да носилац листе на локалним изборима може, али не мора истовремено бити и кандидат за одборника на тој изборној листи, као и да не мора да има пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе на којој се спроводе избори, док се у свему осталом примењују одредбе Закона о избору народних посланика.

После оних „корона избора“ (јун 2020), такорећи без изборне кампање, које је, незадовољан изборним условима, бојкотовао гро опозиционих странака, Европска комисија (ЕК) је, у свом извештају о напретку Србије у евроинтеграцијама, навела низ примедаба на рачун организовања тих избора, наводећи, поред осталог, и чињеницу да је Вучић као председник Србије био носилац листе за парламентарне изборе.

Ево један цитат из тог извештаја ЕК од 6. октобра 2020: „Још један аспект који наводи ОДИХР било је преплитање кампање СНС-а са медијским извештавањем о одговорима председника и владе на кризу изазвану болешћу ЦОВИД-19. Председникова паралелна улога председника владајуће странке и номиналног носиоца своје изборне листе још је више допринела замагљивању линије између његове званичне функције и изборне кампање.“

Три дана касније, на Ружичанственој ТВ, најбољи студент у историји Правног факултета, за домаћу јавности, имао је нешто слободније виђење ове материјално-правне чињенице: „Е, па не може Вучић да буде носилац листе за београдске изборе. Не може Вучић да буде носилац листе за парламентарне изборе?! Па зашто не може? Хоћете да вам ја објасним зашто? Зато што неће да признају да, упркос свакодневним лажима, упркос свакодневној кампањи 24/7, они тог и таквог Вучића не могу да победе. И суштина је – Вучића ‘ајде да склонимо.“

И остало је до данас онако како је Поглавица хтео и тумачио, а не како закони ове земље прописују.

Иако се, још 2017. године, зарекао да су то били последњи избори на којима се он, као председник свих грађана, ставио у службу само једне странке. Иако је то поновио и 2023, трљајући нос својим партијским друговима: “Размислите само да се склоним са листе, колико би људи за вас гласало?!“

Један од најбољих одговора на питање који су мотиви овог Поглавичиног антивуставног и противзаконитог деловања, дао је Гистав ле Бон у „Психологији гомиле“ коју је објавио још 1895. године: „Бирач се држи онога који ласка његовим пожудама и његовој сујети; треба га претрпати најпретеранијим улагивањима и не устручавати се учинити му најфантастичнија обећања. Ако је радник, не могу се довољно изгрдити и жигосати његове газде. Што се тиче противкандидата, ваља гледати да се он сможди, учвршћујући тврђењем, понављањем и заражљивошћу да је он последња хуља и да је опште познато да је он починио више злодела. Не вреди, разуме се, тражити ни трунке доказа за то. Ако противник лоше познаје психологију, он ће покушати да се оправда аргументима, уместо да се ограничи да на таква тврђења одговори другим тврђењима, и од тада он неће имати никаква изгледа на победу.“

Обрни – окрени, све се врти око оне пословице која каже да „откако су Феничани измислили новац, више нико никоме не мора да захваљује“ (иако су први новац, изгледа, исковали Лидијци у 7. веку п.н.е. у Малој Азији) – па се крајњи мотиви могу потражити у чињеници да је изборно мешетарење најефикаснији пут за освајање / очување власти, а тиме и отимање јавног новца свих грађана. Јер, у Закону о финансирању политичких активности, већ у члану 3, став 1, пише да се „политички субјекти (значи: и Поглавичина листа) финансирају из јавних и приватних извора“. А „јавне изворе“, чија би количина требало директно зависи од изборних резултата, чине „новчана средства и услуге и добра које дају Републике Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, њихови органи, као и организације чији су они оснивачи“.

Цвијетин Миливојевић