Председник Србије недавно је најавио долазак 100.000 радника из Гане до краја године – и то не само нискоквалификованих, већ и “инжењера и лекара”, као идеално решење за одлазак младих из земље. За лекара из Србије, који већ годинама покушава да задржи достојанство професије у урушеном систему, ова изјава је не само збуњујућа, већ и забрињавајућа.
Гана је западноафричка држава са око 34 милиона становника. Према подацима Светске банке и УНДП-а:
• Просечна плата у Гани износи око 250 до 300 долара месечно.
• Стопа незапослености се креће између 13 и 20%, уз високу незапосленост младих.
• Здравствени систем је преоптерећен, са недостатком особља и опреме, а посебно у руралним подручјима.
• Болести попут ХИВ/АИДС-а и хепатитиса Ц и даље представљају озбиљан јавноздравствени проблем – са преваленцијом ХИВ-а од око 1,7%, и великим бројем недиагностикованих.
• Ниво образовања је у порасту, али и даље преко 30% одрасле популације нема завршену средњу школу.
• Процењује се да имају око 1 лекара на 10.000 становника, док је препорука СЗО 1 на 1.000.
У таквој земљи, логично је да људи желе да оду. Међутим, питање је – да ли је Србија заиста спремна да прими толики број људи, са значајно другачијим културним, образовним и здравственим контекстом?
Као лекар, нисам сигурна да бих могла да радим раме уз раме са “колегама” из земље у којој је медицинска пракса драстично другачија. И не говорим о боји коже, језику, вери или пореклу – говорим о стандардима. Говорим о знању, комуникацији, одговорности и систему вредности који би требало да буде заједнички када лечимо људе.
Здравствени систем Србије је већ сада на ивици. Са једне стране, наши млади лекари одлазе у Словенију, Немачку, Норвешку. Са друге стране, најављује се долазак лекара из земље где је просечан стаж на хируршкој пракси дупло мањи, где се пацијенти и даље ослањају на традиционалну медицину и где лекари немају ни основне услове за рад.
Ако већ немамо стратегију да задржимо наше образоване људе, покушај да их “замолимо” да остану заменом из земаља са слабијим образовним и здравственим системима делује као импровизација, а не као политика.
Гана није проблем. Људи који беже из сиромаштва заслужују достојанствен живот. Проблем је што Србија нема дугорочну стратегију – ни за образовање, ни за здравство, ни за радну снагу. Проблем је што се одлазак младих прихвата као коначан, а њихов повратак као немогућ. У том контексту, масовни долазак људи из Гане – чак и да је изведив – није решење.
То је сигнал да Србија више не покушава да задржи своје, већ се помирила с тим да оде твој, па нека дође нечији други.
др Светлана Цвијановић
