Живот проведен у страху од светлости је стагнација, постојање у којем људски потенцијал остаје неискоришћен, везе остају плитке, а прилике за напредовање се пропуштају.
Постоје два начина ширења светлости: бити свећа или бити огледало које је одражава.
Идит Вортон
Светлост, у животу и мислитељским учењима, симболизује истину, раст и самосвест. Представља просветљење које долази из разумевања себе, својих одговорности и околног света. Од славних филозофа до великих аутора сви подсећају да чак и у недостатку светлости постоји прилика за раст, самооткривање и на крају проналажење пута до сјаја који негде чека.
Трагедија живота у тмини није у самој тами, већ у страху од искорака ка светлу. И онда се поставља питање зашто су се многи припадници народа (који бар у епској поезији држи до себе) тако дуго плашили светлости? Свако пригрљивање светлости истовремено подразумева претходно суочавање с тешким истинама. А таквих истина је превише у Србији. Парадоксално, дугогодишња тама је понудила прилику за тражење светлости. Није мали подухват раскид с империјом мрака.
Потребна је храброст да се човек суочи са личним манама и заједничким страховима, призна незнање и прихвати одговорност. И, колико храбрости тек треба народу да се дигне глас против неправде и политике која га бесомучно дарује разним гадостима?
Страх произлази из рањивости коју захтева напуштање мрака. Јасно да је лакше остати у сенци, где самозадовољство и порицање пружају лажни осећај сигурности, али свако избегавање и одлагање има своју цену. Живот проведен у страху од светлости је стагнација, постојање у којем људски потенцијал остаје неискоришћен, везе остају плитке, а прилике за напредовање се пропуштају. Тамо где је страх, тамо живи мрак! Но, не може се ћутати у мраку кад лажима и бахатошћу расрдиш добре људе, а поготово летаргичне и успаване грађане.
У свему постоји пукотина, тако улази светлост, подсећа Ленард Коен. Након новосадске трагедије и напада на студенте, достојност младалачке упорности унела је кроз ту пукотину бакљу наде. Неко је морао, у име школе, књиге и народа да узурпаторима Србије гласно и јасно најзад каже – овако даље не може! Због опште добробити и будућности, Отаџбина се мора ослободити партократског мрака, издаје, корупције, пљачке, распродаје ресурса, наопаке друштвене расподеле и срамне селекције, па свима омогућити правду, грађанска права и слободе загарантоване Уставом.
Студенти, средњошколци и њихови професори показали су да је храброст једини протуотров за заједнички страх. Та врста храбрости и саборности је култивисала и мотивисала. Демонстрирање њихове одлучности и заједништва повели су људе ка светлости. То путовање, јасно, није лако ни кратко, али се ради о драгоценом напретку.
Просветлити људе и одагнати мрак са стегом слободе! Тај идеал дубоко негован у људској традицији, мотивише да се у границама моралних и друштвених закона слободно тежи заједничком опоравку који нам је приоритетно питање опстанка.
Сваки пут када човек изабере бунт уместо удобности коју нуди незаинтересованост он постаје јачи, мудрији и способнији да допринесе свету око себе. Понекад живот тражи да се људски проживи. Права трагедија није неуспех у проналажењу светлости, већ у избору да се она у потпуности избегне. Најбогатија животна искуства резервисана су за оне који су спремни да изађу из сенке. Плашити се светлости значи ускратити себи шансу да се заиста живи.
Ове зиме младост је понудила лекцију о светлости, заменивши трагедију страха тријумфом храбрости. Тама се не протерује тамом; само светлост то може. Страх се не растерује страхом већ срцем. Мржња („неће усташе срушити нашу Србију“) не може елиминисати мржњу; истина и љубав то само могу. Будућност се не гради крвавим рукама, нити се корупцијом може победити корупција.
Лепо је бити задивљен пред храброшћу, посвећеношћу, солидарношћу, искреношћу, духовитошћу, реториком и наступом тих младих људи, али је важније што нису остављени сами пред нагомиланим друштвеним проблемима и универзума похлепе које су затекли и у томе нашли разлог за генерацијски ход ка светлости. Нема тог мрака да поједе људе ако су једни уз друге. Има ли бољег доказа од фасцинантног блеска на Аутокоманди?!
Пеца Поповић (Извор: Радар.рс)
