Да ми је неко прошле године рекао да ће моји близанци бити на блокадама факултета, а најмлађе дете на блокади средње школе, предложила бих му да се лечи!
Са једне стране сам поносна, са друге бесна.
Ми, старији делујемо као неспособне кукавице!
Додуше, не ми, родитељи те деце.
Ми смо били на протестима, ми смо у инфлацији, ратовима, бомбама покушавали и на крају сменили диктатора Милошевића.
Ми смо данашње студенте добили за време Зорана Ђинђића, у време наде у бољу будућност.
Његово убиство нас је дотукло.
Урадили смо оно што Ђинђић никако не би волео.
Предали смо се.
Допустили смо злу да јача.
Да се множи и дође по нашу децу.
Када дође финални обрачун, бићемо уз њих.
У то сам сигурна.
Питала бих људе који су били деца за време Милошевића и који сада имају малу децу и међу којима видим највише “аполитичних” – хоћете ли се прикључити или чекати да ваша деца расту у страху од неке нове надстрешнице, школског друга који можда носи пиштољ, локалног кабадахије са пушком у руци?
Трагедије изазване мржњом, корупцијом или незнањем се догађају и људима који су аполитични.
Живот у малом, личном балону није могућ ако тај балон плива у мору крви.
Александар Ћурчић
ФОТО: Фонет/Милена Влајић
