Дијани Хрка управо се то десило, на главу јој се сручио читав свет и све јој се 1. новембра прошле године сурвало у провалију, Дијана је остала без детета, а остала је без детета због нечије неодговорности и бахате, безобзирне грамзивости. Због те бахате грамзивости и после десет месеци не можемо да видимо документацију о реконструкцији за коју битанга рече прво да је није ни било, која је по рачунима коштала 5.2 милиона евра, а из државне касе исплаћено је више од 16 и по милиона!? Шта мислите, о каквој се мућки радило кад је битанги било лакше да обори владу, него да покаже документацију по којој би могао да се прати траг новца?
Видевши да би битанга и његови секташи да смрт њеног сина и осталих страдалих под надстрешницом у Новом Саду заташкају, не би ли тако прикрили да су најобичнија разбојничка банда, Дијана на улицама Србије почиње да тражи правду за своје дете. Не осврће се ова Мајка Храброст ни на свакодневне претње смрћу, као ни на ударце пендрецима, а било их је. Шта још овој мученици могу да узму осим то живота који и није живот, него више некакво обитавање на планети Земљи с циљем да кривци за смрт њеног детета одговарају. Месецима ова сломљена жена свакодневно као своје гледа туђу децу, побуњену младост која тражи да се поштују закони и устав, самим тим и правду за њеног сина.
Можда Дијана греши, можда није одабрала прави начин да се бори с тугом, можда…, али њено срце крвари за изгубљеним дететом и нема хирурга на кугли земаљској који може да га окрпи. Нисмо у њеној кожи и ником то не би пожелео. Једно је сигурно, не занимају њу изборне квоте, ни мандати, ни ресори, још мање агремани и акредитиви, није Дијана ко неке тобож уцвељене пикирала место у министарству или секретаријату, шофера и секретарицу, јок, све што она тражи је правда уз наду да некако нађе некакав свој мир, није од рђе тражила милосрђе, а камоли идиота молила за дан живота.
Е, сад, како се у неким круговима одсуство пристојности сматра за врлину, коме је чудно и изненађујуће да се огласи какво безобзирно и бесрамно говно и уцвељену мајку назове лешинаром?
Не једном сам ову сподобу бранио по твитеру говорећи да није сва своја, бар тако на први поглед делује (а и на други), говорећи да је онај одозго већ довољно казнио, а сад се обраћам њеним шефовима, оваква свињарија не сме да се понови. Неке границе морају да постоје, неке ствари се не раде, а знате зашто? Ако не зато што немате трунке обзира према болу уцвељене мајке, а ако је ни трунке немате онда сте социопата, онда бар према чињеници да ничија није до зоре горела, као и да 1889. лако може да се понови!
У памет се док не буде доцкан!
Бранислав Маркићевић
