Био сам те вечери на стадиону кад је Марадона постигао свој легендарни гол против Звезде лобујући великог Дику Стојановића. Уметност генијалног фудбалера каква се ретко среће. У пуном трку извести тако рафинирани лоб ударац и дан данас изазива дивљење, јер пркоси свим законима физике. Мук на стадиону је трајао мање од секунд, а онда се проломио аплауз 90 хиљада људи на звездиној „Маракани“. Аплаудирало се умећу и генијалности Марадоне. То је био прави Београд који је волео Звезду, али изнад свега фудбал и умео да препозна знање и величину чудесног Аргентинца. Навијачи тада нису били Вучићеви препарирани хулигани, нити је публика била проста и неука налик Чучковићу, Шапићу, Весићу и компанији. Београд је тад био метропола у сваком смислу. Такав аплауз само највећи могу да добију, али и да дају.

Марадона је Звезди дао пре тога још један гол и то главом као најнижи играч на утакмици. Његова појава као и невероватан гол који је постигао су, нажалост, гурнули у други план величанствену игру Рајка Јањанина. Ушао је у другом полувремену дао два гола и успешно дриблао играче Барселоне који нису могли лопту да му одузму. Звезди је обезбедио частан пораз, али су и он и његова изванредна игра вечно остали у сенци великог Марадоне.

Две године касније, затекао сам се у Шпанији и то у Барселони. То је било једно од оних првих организовних путовања аутобусом до Шпаније, са успутном посетом Азурној обали и Андори. Бити у Барселони и уживати у свим њеним чарима и лепотама, а не видети тадашње врховно божанство и ходајући споменик Марадону било је некако без везе. Посебно нама младима. Нема шта нисмо урадили мој другар и кум Саша Вучинић и ја, да би некако дошли до Марадоне и добили интервју. Чак смо преко једног „нашег“ Шпанца упутили и кратко писмо легендарном председнику Барселоне Нуњезу. Али, ништа није вредело. Саветовали су нам да одемо до стадиона Барселоне сачекамо тренинг и ту се на лицу места договоримо са Марадониним менаџерима.

ФОТО: Приватна архива

Отежавајућа околност за нас била је што смо дошли непосредно после финала купа Шпаније које је Барселона изгубила од Атлетик Билбаоа, а утакмица се окончала општом тучом у којој су учествовали играчи, тренери, редари, новинари, фоторепортери и наравно навијачи. Биланс је био на стотину лакше и теже повређених, као и уличне демонстрације у Баскији… Тучу и читав лом је, наравно, изазвао нико други него Марадона. Услед тога, прстен обезбеђења око њега је био појачан. С друге стране, Марадона је био третиран као истинско божанство, али које доноси и огроман новац.

Били смо у шоку кад су нам саопштили да интервју морамо да платимо и да ћемо за пола сата са Марадоном и десет слика морати да искеширамо око три и по хиљаде америчких долара у пезетама. Објаснили су нам како постоји читава корпорација Марадона где је запослено 400 људи и да сви од Марадоне живе, продаја дресова, постери, интервјуи, беџеви, и да буквално све што има везе са њим мора бити најпре одобрено, а потом и наплаћено. Исто тако смо сазнали да то нема никакве везе са самим Марадоном, јер је поменуто предузеће формирао тадашњи председник клуба Нуњез како би на најбржи могући начин надокнадио огроман новац који је уложио доводећи Марадону.

Тешка ситуација. Покушали смо на фору српског шарма, ону чувену причу сиромашни студенти из Југославије, подсећањем на гол који је дао Звезди, да смо фриленсери… У сваком случају, на крају смо некако дошли до 350 долара, пет минута разговора и три слике. За нас је тада то била огромна сума, јер смо обојица имали укупно 400 долара које смо понели за 14 дана боравка у Шпанији и Француској. Покушали смо све, али интервју нисмо добили, чак ни могућност фотографисања. У једном тренутку под јаким мерама обезбеђења је прошао Дијего Марадона. Махнуо нам је у пролазу и ми њему. Тада сам први и последњи пут видео Марадону. Из близине. Била је то 1984. година.

 Касније смо написали текст за тада престижни лист „Дугу“ под насловом „Величанство не прима картице“, где смо до детаља описали наше преговоре око интервјуа и како је један фудбалер произведен у културно историјски споменик попут чувеног музеја Прадо, са потпуно истим приступом – не смеју да се фотографишу без дозволе, плаћа се улазница да би се видели, предмет су општег обожавања…

Махање Џенифер Лопез ФОТО: Приватна архива

Четврт века касније поново сам био на улицама Барселоне и хтео да одем на Камп Ноу да гледам Месија у некој утакмици шпанског првенства. Скупе карте су ме одвратиле, али цика и вриска као и огроман број блицева фото апарата су ми привукле пажњу. Искуство са бројних утакмица као и из градског превоза у Београду, уз два до три успутна и ненаметљива бодичека, помогли су ми да приђем најближе што сам могао од бројних горила и полиције. Нисам зажалио, јер је у питању била Џенифер Лопез. Уз силну вику и дозивање бројних окупљених и знатижељиних грађана Барселоне и туриста из целог света, имао сам среће да до ње, ипак, допре мој глас. Окренула се и махнула ми, а ја сам успео чак то и фотографијом да овековечим. Моја супруга која је била присутна и даље тврди како сигурно мени није махала.

Марадона је отишао међу божанства којима је и за живота припадао. Ово је било моје мало присећање на великог Марадону, Барселону, прелепу Џеј Ло и наравно карактеристично махање које је постало део мојих незаобилазних успомена. О Звезди од које је Вучић као и од државе направио сопствену прћију другом приликом, како не би покварили општи утисак.

Срђан Шкоро