Постоји стих из Азрине песме који ми се упорно враћа: „Што се догађа кад мртви фазани лете изнад наших глава, а ниједан не пада?“ У тој реченици сабрана је цела судбина Србије 2025. године. Видимо призоре, осећамо тутњаву крила, знамо да нешто није живо, али упорно се одржава у ваздуху. Као да нас историја стално подсећа да ништа не мора да падне, ма колико било труло, све док постоји систем који га подупире.
Данас, Србија живи од демагогије која се, баш као у песми, испаљује у „артиљеријским салвама“. Сваки дан нова изјава, нова увреда разуму, ново „историјско“ обећање које се топи брже од снега у марту. И док власт диже буку, опозиција се препознаје више по распршености него по снази. Људи су сведени на публику у представи која траје већ деценијама.
Штулић је певао и о „покраденим мислима иза којих не стоји ништа осим мржње, сујете и власти“. Ако то не звучи као дијагноза Србије данас, онда не знам шта би. Идеје се краду, пароле се рециклирају, мржња се систематски производи – а све зарад опстанка једне мале групе на власти.
А руке? Руке су стално умазане, али се, као у песми, „брзо перу“. Кривци за несреће, стампеде и преваре увек се налазе негде на маргини, а они на врху остају заштићени. Очај народа, баш као у стиховима, прелази у апатију, па у тиху резигнацију.
И зато делује да мртви фазани не падају. Протести су огромни, али ефекти мали. Народ излази, виче, захтева – али већ сутрадан политичка машинерија све прекрива новим аферама и скандалима. Као да је смисао у исцрпљивању људи, у бесконачном вртлогу где ништа не добија епилог.
Штулић је давно записао: „очајање неумитно прелази у кајање“. У Србији данас, тај стих је опомена – да се не претворимо у друштво које жали што се икада и побунило, које се мири са судбином и пристаје да живи под мртвим фазанима заувек.
Можда је то и најопаснији тренутак: када друштво престане да очекује пад, када се помири да мртви фазани могу вечно да лебде. Тада се губи снага бунта, а остаје само навика на пораз.
Србија данас стоји тачно на тој ивици. Између наде да ће фазани заиста пасти и страха да ћемо их гледати заувек, као гротескни украс неба под којим живимо.
др Светлана Цвијановић
