Имате зелено светло – гласи порука са Видовданског скупа.

Зелено светло за шта тачно?

Осам месеци је прошло, три годишња доба су се променила, Влада је пала, Ћациленд је направљен, километри Србије су препешачени, километри Европе су остали под точковима бицикли људи су били привођени – пуштани, па опет привођени па опет пуштани, срели смо се на Сретење, мајали по Нишу, звучни топ нам је можда оштетио слух, али смо се видели на Видовдан. И онда добили зелено светло.

Зелено светло за шта тачно?

Избори су једино демократско решење које може решити ову ситуацију. Или како је медији називају – “дубока политичка криза”. Шта је тачно овде у кризи, власт и опозиција имају другачије виђење будућности земље? Неки су леви центар, неки су десни центар, неки су екстремни, неки су социјалдемократе… Је л’ то политичка криза? Не бих рекла.

Ми смо у кризи система/друштва/морала, ми смо у кризи као таквој. Кризни маркетинг каже да је највећа грешка коју можеш да направиш када си у сред скандала – да не знаш да си у сред скандала. Мислим да се то нама дешава – ми смо у сред кризе и не признајемо сами себи да смо у кризи. Део друштва се понаша као да је све у реду, као да су они изван ситуације јер су “аполитични” и имају свој бабл, најчешће креиран на друштвеним мрежама, и брину о томе ко се како појавио на Мет Гали, да ли је Ријана трудна носила штикле или који је то баш обавезан препарат који се мора нанети на кожу овог лета да бисте се заштитили од сунца.
И тако сатима скролују кроз разне мреже добијајући корисне савете како да живе брже, јаче и боље. А онда, ако се икада у току дана одвоје толико од екрана да погледају око себе, видеће преврнуте контејнере, полицијске кордоне (или параполицијске кордоне), блокиране улице, средњошколце у притворима, професоре који не примају (и онако мале) плате, факултете који су блокирани, академике који ћуте, друштво које се распада.

И онда опет кажем – добили смо зелено светло?

Студенти и просветари су се уморили, јер су покушавали, што је и у духу њихове професије у случају професора и година у случају студената, да одвоје те неке “аполитичне” од екрана и покажу им да ово што је око нас не може само да се склони повлачењем палца на горе.

Јесмо ли схватили то? Јесмо ли схватили да не може неко да се бори уместо нас? Јесмо ли схватили шта значи зелено светло?

Режимски медији се утркују ко ће смислити вишеслојнији опис људи који се противе садашњим властодршцима, па се тако комбинују речи од усташа, нациста, злочинаца, страних плаћеника, издајника, од скора и рушитеља уставног поретка и блокадера, насилника…

Са друге стране, део медија који нису под јасном палицом режима прате све протесте, све блокаде, причају са људима, покушавају да пренесу слику, и ма колико се трудили, некако је све једнострано. И све се своди на исте људе, исте захтеве и, на жалост, исте проблеме са којима се боримо ево већ 35 година, али ко још то броји.

Има ко броји. Јер се усред уторка, 1. јула, понављају избори на једном бирачком месту у општини Косјерић на којима се кандидовао Александар Вучић (да не би дао Србију) и опозициона студентско-грађанска листа која се ујединила – гле чуда – за Косјерић и изашли на црту баш ту, у Косјерићу, том председнику (свих грађана) који не да грађанима да се поштено гласа.

Збуњујуће, јел’ да?
То је негде и суштина – збуни па владај. Из Зајечара и Косјерића може да се извуче једна битна порука – ми се боримо, али он(и) броје.

Људи су на улицама, траже изборе – сад више ни не “поштене изборе”, дошли смо у ситуацију “дај шта даш”. Он, као ненадлежна институција, има легитимитет да распише изборе, али “не да” – пушта нас да се боримо за њих, а шта он ради док се ми боримо?

Он броји!

Дакле, биће парламентарних избора пре или касније, али они се већ сада “спремају”, односно сада се намештају, калкулишу. Ми смо на улици, они су у кампањи. Они већ броје, а распишаће изборе када заврше бројање.

Добили смо зелено светло?

Али знамо ли како да се боримо када дођу дуго очекивани избори? Знамо ли како да пратимо, како да контролишемо, како да водимо евиденцију, како уопште да радимо кампању?

На крају – знамо ли за кога гласамо?

Осам месеци, 16 жртава, једна изгубљена академска година, изгубљени локални избори на два места, безброј протеста, приведених и дана у притвору – то је биланс борбе.

А док се ми боримо, он(и) броје.

Марија Миленовић, дипломирана комуниколошкиња