Југославија-земља које више нема. У једнима негативне емоције, а другима буди лепа осецања. Идеја Југословенства је настала половином 19.века када су поцела позоришта из Београда и Загреба да сарађују. Културна сарадња кроз позоришни тетар је опстајала упркос лошим односима Србије и Аустро-Угарске. Југословенска идеја је живела и за време Кнеза Михаила, а и касније за време Краља Петра И Карађорђевића. Током септембра месеца 1904. године на свечаној прослави устоличења Краља Петра И Карађорђевића је поред позоришта из Београда, гостовало и казалиште из Загреба.

Идеја југословенства је настала кроз културну сарадњу Срба и Хрвата, а једни од носиоца југословенске идеје су били Иван Мештровић и Надежда Петровић. Помињање ових уметничких гиганата нам говори о томе да је Југославија била визионарска идеја. Југославија је била велика идеја за мале људе. Седам Угарских племена је крајем 9. века са простора јужног Урала дошла у Панонију и формирала мађарску нацију. У чему је биле препрека да се створи нација од јужнословенских народа?

Присталица сам теорије да су нације политичка категорија, продук 19. века и буржоаскох друштва. Уколико је нека нација органска код јужнословенских народа, онда је то југословенска нација. Узмимо за пример Србина, Хрвата и Бошњака из Мостара, у чему је разлика између њих? Сличнији су једни другима него што су сличнији Србину из Београда, Хрвату из Загреба или Бошњаку из Сарајева. Можемо да узмемо пример Србина и Хрвата из Далмације. Непостоји суштинска разлика. Иста култура, веома слични обичаји, иста генетика коју наука потврђује, чак и иста религија. Једина разлика измедју Србина и Хрвата из Далмације су различити правци унутар једне религије.

Пва Југославија

Кроз културну сарадњу јужнословенских народа је настала и политичка сарадња. Након атентата у Сарајеву на Франца Фердинанда од стране организације Млада Босна и Првог светског рата где је Србија изгубила две трећине мушког репродуктивног становништва 01.12.1918. године дошло је до стварања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а убрзо је држава преимована у Краљевину Југославија. Прва Југославија је у почетку била демократска, да би после националних трвења између српских и хрватских политичара дошло до атентата у скупштини од стране Пунише Рачића на Стјепана Радића, после тога је уведе шестојануарска диктатура од стране Краља Александра. Прва Југославија се састоја од девет бановина. Бановине су носиле имена по географским топонимима. То је суштински била добра идеја да на такав начин започне грађења југословенске нације. Хрватски националисти и римокатоличка црква су се бунили, јер су Срби били етничка већина у осам од девет бановина и оптуживала Краља Александра да је прикривени националиста и да жели велику Србију. Напади на Александра нису долазили само од римоктоличке цркве, већ и од Српске православне цркве, којој није одговарала идеја југословенства као грађанска идеје, јер у том случају утицај цркве у друштву опада.

Краљ Александар је убијен у Марсељу 9. октобра 1934. године. Њега је убио Владо Георгијев Черноземски припадник ВМРО-а и сарадник усташког покрета Анте Павелица. Том приликом је смртно рањен и француски министар спољних послова Луј Барту.

Прва Југославија се нашла у озбиљним проблемима. Корупција је цветала, од ратних профитера из Првог светског рата је створена буржоаска елита. Велики број људи је живео у сиромаштву или на ивици сиромаштва. После двадесетседмомартовских демонсрација и шестоаприлског бобардовања Београда, већи део војне и политичке елите је напустио Југославију. У Југославији су постојала два антифашистишка покрета. Један састављен од бивших официра Краљевине Југославије предвођен генералом Михаиловићем, а други покрет је био партизански покрет, предвођен Јосипом Брозом Титом.

Друга Југославија

Окосница партизанског покрета је била Комунистичка партија Југославије. Њу су углавном чинили млади људи са углавном прогресивним идејама за то време. У почетку су гледани од стране становништва као јеретици, све до формирања друге Југославије 29. новембра 1943. године у Јајцу, где је одлучено да се не обновља Краљевина Југославија и да се форимира нова држава са шест равноправних народа и република, као и две аутономне покрајине. Друга Југославије је истог датума две године касније и званично основана и добила име Федеративна Народна Република Југославија када је званично укинута краљевина. Током 1963. године друга Југославија је преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ).

Други светски рат је донео велике злочине од стране нациста и фашиста на глобаном нивоу као што је холокауст над Јеврејима, али и на регионалном нивоу као што су логори у Јасеновцу, Јадовну, Градишки, стрељање ђака у Крагујевцу. У тим злочинима је страдао велики број Срба, Јевреја, Рома и припадника других народа који су били антифашисти.

Након Другог светског рата је у Југославији су уведени преки судови. Велики број недужних људи је стрељан на Лисичијем потоку, а формиран је логор на Голом отоку за политичке неистомишљенике. Уследила је конфискација и национализација имовине. Ово је најтамнија страна друге Југославије.

Позитивне ствари су историјско ”НЕ” Стаљину од стране Тита током 1948. године и отварење Југославије ка западу. Тито је имао таленат да препозна историјски тренутак. Већи део света је почео да се обнавља и развија након Другог светског рата. Југословенска дипломатија је доживела велики успех 1961. године формирањем Покрета несврстаних. Југославија је била предводник Покрета, а Покрет је балансирао између западног блока предводјен САД-ом и источног блока предвођен СССР-ом. Захваљујући Покрету несврстаних многе афричке државе су се ослободила вишевоковног колонијалног утицаја.

Југословенска привреда је почела да доживљава процват због повратих и бесповратних кредита од стране САД-а, реорганизовању привреде, колективизацији имовине. Захваљујући друштвеним предузећима радници у СФРЈ су имали вероватно једна од највећих радничких права на свету. Уведене су месне заједнице са великим овлашћењима, уведен је и самодопринос. Захваљујући самодоприносу су се изградиле многе школе, вртићи, домови здравља, спортске хале, фудбалски терени, позоришта, биоскопи, дечија игралиста и паркови. Од краја Другог светског рата, па до 1980. године у СФРЈ је била највећа друштвена флуктуација у Европи. Тековине социјалистичке Југославије су бесплатно образовање и здравство, еманципација жена, бољи положај радничке класе, урбанизација и прављење индустријских регионалних центара.

Међутим било је људи, првенствено младих и обрзованих, који су другачије мислили. Почетком јуна 1968. године избиле су масовне студенстске демонстрације. Оне су се одвијале у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу, али су најмасовније биле у Београду. Студенти су били незадовољни непостојањем демократије, социјалним раслојавањем, лошим условима студирања, лосим сместајем, корупцијом у друштву, бирократијом и привредном реформом из 1965. године, која је либерализовала економију. Југословенски студенти су тражили више социјализма и праведније друштво. Блокада факултета је трајала од 2. јуна до 9. јуна. Полиција је у почетку реаговала репресивно, али је полицијску репресију над студентима пренела међународна штампа, па је друг Тито рекао чувену реченицу: ”Студенти су у праву”. Једни од вођа студентског покрета су били Љубомир Тадић, Небојша Попов, Драгољуб Мићуновић, Војислав Коштуница.

Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године био је најопсежнији и најдетаљнији устав у југословенској историји. Овај Устав из 1974. године донео је дубоке промене у политичком и државном уређењу.

Главне одреднице Устава из 1974. године су: 1. Децентрализација државе где су шест република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Србија, СР Црна Гора, СР Македонија) добиле широка овлашћења, а две покрајине у Србији (САП Војводина и САП Косово) добиле статус конститутивних елемената федерације, скоро равноправан републикама. 2. Право на самопредљење, где је у преамбули Устава стајало да се народи Југославије удружују ”на основу прва на самоопредљење, укључујући и право на отцепљење”. 3. Слабљење савезних органа где су Савезној влади и Скупштини смањене надлежности, а републикама и покрајинама су повећане належности. 4. Уведено је Председништво СФРЈ као колективни орган, у којем су биле заступљене све републике и покрајине. 5. Јосип Броз Тито је проглашен доживотним председником СФРЈ.
Неки људи тада, а многи људи данас сматрају да је Устав из 1974. године који је дао највећи степен аутономије републикама и покрајинама, створио сложен и слаб савез, и припремио правни терен за распад Југославије. Тог мишљења је био и професор Правног факултета Универзитета у Београду Михаило Ђурић. Професор Ђурић је изнео своје ставове на једном скупу у САНУ, после којег је био оптужен за ”вербални деликт” и ”непријатељску пропаганду”. Осуђен је на две године затвора. Истовремено му је и одузета професура на Правном факултету. Касније је рехабилитован и вратио се у академски живот.

Период након Титове смрти

Након Титове смрти 4. маја 1980. године колективно председништво је преузело функцију шефа државе, са ротирајућим председником сваке године.

У марту 1981. године су избиле студентске демонстрације на Косову. Косовски студенти су били незадовољни економском неразвијеношћу Косова и високом незапосленошћу. Убрзо су протести из социјалних прешли у политиче. Тражили су за Косово статус републике и право на самоопредељење. Протести су почели у Приштини, а касније су се проширили и на друге градове на Косову. Југсловенско руководство је репресивним мерама сузбило протесте. Употребљени су милиција и ЈНА. Овај догађај је изазвао поделу у југословенском руководство. Једни су сматрали да проблем треба репресијом да се реши, а други политичким путем. Спомиње се да је десетак демонстраната погинуло, а више стотина повређено. Велики број демонстраната је био ухапшен. Оваква репресија није решила проблем, већ га је ”ставила по тепих”, да би проблеми ескалирали крајем осамдесетих и током деведесетих година двадесетог века.

Највећа прекретница у распаду Југославије је била Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије. До Осме седнице предедник предесдиштва ЦК Србије је био Иван Стамболић. Стамболић се залагао за очување Југославије и компромис са Албанцима са Косова. Желео је да се направи компромис са Албанцима где би они са једне стране били задовољни, а са друге стране да се очувају елементарна права и слободе Срба и Црногораца на Косову. Осма седница је одржана 23. и 24. септембра 1987. године. У политичком сукубу са Милошевићем се истакао Драгиша Павловић, председник ЦК Београда. На тој седници су смењени Стамболић, Павловић и остали комунисти који су били пројугословенски орјентисанни. Победила је Милошевићева струја која је протежирала национализам и репресију. То је био тренутак где су југословенски народи кренули у пропаст ”200 на сат”.

Пропаст југословенских народа, а поготово српског је била 5. октобра, али не 5 октобра 2000. године, већ 5. октобра 1988. године. У Новом Саду, а и у осталим градовима у Војводини је почела ”Јогурт револуција”. Милошевићеве присталице, углавном доведене ван Војводине су насилним путем смениле тадашње легално и легитимно покрајинско руководство. Покрајинска влада је гађана јогуртима и другим млечним производима. Од града који је био симбол културе је направљено ругло. Милошевићев режим је тадашње покрајинско руководство оптужио за ”недостатак српства, однарођеност и дисфункционалну бирократију”. Покрајинско руководство је поднело оставку, а Милошевић је поставио своје послушнике на челу Војводине. Овај догађај му је био ветар у леђа да изведе антибирократске ревојуције у Црној Гори и на Косову. Убрзо је 1989. године променио Устав, где је покрајинама драстично смањио надлежности и централизовао Србију. Промена Устава из 1989. године је изазвала негодовање код других југословенских републике, пре свега Хрватске и Словеније.

Рат у Словенији

Први оружани сукоб на територији бивше Југославије је био у Словенији, познат као ”десетодневни рат”. Трајао је од 27. јуна 1991. године до 7. јула 1991. године. Словенија је пре тога имала референдум о независности, где се 88,5% становништва изјаснило да је за независну Словенију. Српско руководство и ЈНА то нису прихватиле, па су оружано интервенисале. Том приликом је погинуло 44 припадника ЈНА, 19 Словенаца (војника и цивила), као и неколико страних новинара и возача камиона. ЈНА није имала подршку локалног становништва, а сукоби су се наставили у Хрватској.

Рат у Хрватској

После рата у Словенији, уследио је много интензивнији и крвавији рат у Хрватској. У Хрватској се одржао референдум, где се већина грађана Хрватске изјаснила за независнот. У том тренутку је у Хрватској живело 580 000 Срба, углавном у Далмацији, Лици, Банији и Славонији. Српска мањина није прихватила нову хрватску власт и прогласила је ”САО Крајину”. ЈНА се сврстала на страну побуњених Срба и уследиле су опсаде Вуковара и Дубровника, Српске снаге су крајем 1991. године контролисале 1/3 Хрватске. Преломни тренутак се десио када су хрватске снаге извеле операције ”Бљесак” и ”Олуја” где је велики број људи страдао. Извршено је етничко чишћење и 200 000 Срба је протерано из Хрватске у Србији и Босну и Херцеговину.

Током 1994./1995. године се на столу нашао план З-4. То је био међународни мировни предлог, како би се решио сукоб између Републике Хрватске и побуњених Срба. Аутори плану су били САД, Русија, Европска унија и Уједињене нације. План З-4 је предлагао врло широку аутономију за Србе у Хрватској, нарочито у Крајини. Тим планом Срби би на 1/3 територије Републике Хрватске имали парламент, владу, председника, полицију, судове, заставу, химна, чак се и валута спомињала. Српски језик и ћирилица би били у службеној употреби. Хрватској је било понуђено да задржи контролу над спољном политиком, одбраном, царинама и монетарним системом. Хрватска страна је прихватила предлог као основ за преговоре, а лидери РСК Милан Мартић и Милан Бабић су одбили план, јер су сматрали да се Србима нуди нешто што су већ освојили. Режим из Београда и његови сателити су ”подгревали” ситуацију како је питање дана када ће се РСК припојити Србији.
Хрватска је призната 15. 01.1992. године од стране међународне заједнице, а Дејтонским споразумом се и званично завшио рат у Хрватској.

Рат у Босни и Херцеговини

После крвавог рата, уследио је још крвавији рат. Овога пута на простору Босне и Херцеговине. Босна и Херцеговина је била најкомплекснија република у бившој Југославији. До рата у Босни је живело 44% Бошњка/Муслимана, 31% Срба и 17% Хрвата.

Након што су Словенија и Хрватска прогласила независност, Бошњаци и Хрвати у Босни су затражили независност. Референдум о независности БиХ је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992 године. Срби су бојкотовали референдум. Од изашлих на реферндум, 62,7% је гласало за независност.
Уследио је најкрвавији грађански рат на овим просторима где су главни актери били Армија Републике БиХ, Војска Републике Српске и Хрватско вијеће одбране. Све три стране су ратовале међусбно. Хрвати и Бошњаци су водили рат у средњој Босни, где је било ратних злочина на обе стране. Вашингтонским споразумом, Бошњаци и Хрвати су прекинули сукобе и формирали Федерацију БиХ.

Војска Републике Српске је у априлу 1992. године извршила опсаду Сарајева и такво стање је трајало скоро 4 године. То је била најдужа опсада у модерној европској историји. Војска Републике Српске је у том тренутку контролисала око 70% територије Босне и Херцеговине.
На православни Божић 7. јанура 1993. године у Кравици је извршен масакр над српским становништвом од стране Армије Босне и Херцеговине. Овај масакр се користио за агресивну пропаганду појединих српских политичких лидера, да би кулминирало масвним злочином у Сребреници у јулу 1995. године. Сребреница је била проглашена од стране Уједињених нација за ”заштићену зону”. Од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ИЦТY) и Међународног суда правде (ИЦЈ) масакр у Сребреници је међунаародно окарактерисан као геноцид у којем је страдало више од 8 000 Бошњака. Ратко Младић, комадант Војске Републике Српске и Радован Караџић, политички лидер Републике Српске су осуђени на доживотне казне затвора.

У Дејтону (САД) 21. новембра 1995. године постигнут је мировни споразум, а потписан је у Паризу 14. децембра исте године. Дејтонски споразум је признао Босну и Херцеговину као независну државу, састављену од два ентитета: Федерацију БиХ где углавном живе Бошњаци и Хрвати и Републику Српску где углавном живе Срби. Ова три народа су конститутивни народи у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина два ентитета и три конститутивна народна, има комплексну ситуацију са кантонима, дистриктом Брчко, правосуђем, уставним надлежностима.
Током грађанског рата на подручју Босне и Херцеговине је погинуло око 100 000 људи (већином цивила), а око 2 милиона људи је расељено.

Рат на Косову

На Косову 1998. године ОВК је покренула оружани сукоб против српских безбедносних снага. Током 1998. године и 1999. године долази до ескалације сукоба. ЈНА и српске безбедносне снаге су спровеле војне операције. У марту 1999.године НАТО је започео бомбардовање Југославије без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Милошевић је у јуну 1999. године прихватио споразум у Рамбујеу и повукао војску са Косова. На Косову и Метохији се десио напад на Србе 17.03.2004. године у којем је расељено између 4 000- 4 500 лица. Поред Срба страдале су и друго неалбанско становништво. Напади су укључивали паљење кућа и цркава, уништавање имовине, физичке нападе на цивиле. Уништено је више од 30 цркава и манастира, укључујући значајне културне споменике Српске православне цркве. Режим у Београду је одбијао компромис од стране међународне заједнице. Одбијен је Ахтисаријев план ”Више од аутономије-мање од независности”. Албанске власти су на Косову правиле паралелне институције и 17. фебруара 2008. године прогласила једнострану независност Косова. Већи део земаља западног света је признао Косово као независну државу. Првенствено САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија. Косово нису признале Србија, Русија, Кина, пет о земаља Европске уније – Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка и још око поливине земаља које су чланице Уједињених нација, углавном исотчних земаља. Ратних злочина је било са обе стране, а Хашки трибунал их је процесуирао.

Епилог Југославије и ратова деведесетих су крвави грађански ратови на простору Хрватске, Босне, Косова и Словеније. Једино су Северна Македонија и Црна Гора мирно напустиле Југославију. Грађански ратови на простору бивше Југославије су проузроковали 130 000 мртвих, више од 4 милиона расељених и избеглих, а десетине хиљада несталих, силованих и трауматизованих.
Данас су Словенија и Хрватска чланице Европске уније и НАТО пакта. Црна Гора и Северна Македонија су чланице НАТО пакта и имају статус кандидата за чланство у ЕУ. Босна и Херцеговина се суочава са дубоком политичком кризом и дисфункционалним државним уређењем, Косово није члан Уједињених нација, а Србија има статус кандидата за чланство у Европској унији и највиши степен сарадње са НАТО пактом кроз Партнерство за мир, али и велике унутрашње проблеме.
СР Југославија (Србија и Црна Гора) је током деведесетих година прошлог века под режимом Слободана Милошевића била избачена из Уједињених нација, Савета Европе и осталих међународних институција. Наша земља је доживела санкције, хиперинфлацију, пљачку преко пирамидалне штедње, свеопште сиромаштво, екпанзију криминала, корупције, простаклука и урушавање система друштвених вредности. То је политичка заоставштина Слободана Милошевића.
Да је до људи Југославија би била најлепша бајка, али пошто је било до злочинаца, Југославија се претворила у крваву бајку.

Текст ћу завршити цитатом последњег председника председништва СФРЈ, Анте Матковића: ”Заблуде ћемо плаћати сиромаштвом, тровањем духа и положајем далеке периферије у Европи. ”

Владимир Станисављев, правник и МА политиколог и безбедњак