Седми печат 
Трагедија у Новом Саду поново је из темеља протресла и потресла српско друштво.
Људи су узнемирени, огорчени, забринути, уплашени и тужни. На све муке које нас притискају надовезала се још једна,обележена најстрашнијим теретом, страдањем недужних, претежно младих људи и деце. Више је него јасно да се одговорни за ово налазе негде у оквиру система. Објективна одговорност се подразумева а субјективну ваља утврдити. Обе морају да произведу последице.
Јавност очекује брзу истрагу, на правди и закону утврђену одговорност и јавност у раду државних органа. Речју, најређу и најскупљу робу у овом и оваквом духу времена и под оваквим околностима.
Власт се прибојава масовних протеста, налик онима након злочина у Рибникару и Дубони, али вероватно гаји наду да ће се све завршити као и раније у сличним, бројним, околностима. После брзе и масовније провале народног гнева, оштре реторике, громогласног празнословља и кратких перформанса наших лажних Робеспјера и Дантона са Темуа, следе безидејност, неодлучност, инфантилне и бесциљне шетње, разочарање, препирке у конфузној и малокрвној опозицији и најзад повратак у царство доминације режимских јутарњих програма, у загађене океане индустрије јефтине забаве, болни ресет на редовна обраћања председника која урушавају и најчвршће структурисане психе и спуштање на још нижу тачку самопуздања у односу на ону пре почетка демонстрација.
Кажу да увек постоји једна кап која препуни чашу, можда је новосадски ужас управо та пресудна кап која ће да угрози један сад већ сасвим отуђени и корупирано-криминализовани систем, остаје да се види. Тај систем је моћан, међусобно увезан јаким нитима великих интереса, пре свих новцем, ужива подршку Запада због издаје Косова и Метохије и због низа мера и активности које Србију претварају у привредну и политичку колонију западних мултинационалних финансијских структура и због других важних али мање познатих ствари.
Насупрот таквој власти,солидно хомогеној , са дисциплиплинованим фалангама медијских и других послушника и ботова са обе стране закона и са брижљивим туторством Запада, стоји народ. Разочаран, безброј пута варан, уморан од историје и њених бесконачних отровних уједа, рањен и међусобно подељен и посвађан.
Стиче се утисак да се код Срба истањио и да нестаје животодавни осећај међусобне солидарности. Нестали су ауторитети који су могли да буду стожер окупљања и којима се верује.
То данас , надамо се привремено, нажалост није СПЦ која посрће под теретом недавног тегобног и неопростивог”македонског греха”, која дозвољава неким својим епископима да копају по народним ранама и умањују број жртава хрватско-муслиманског геноцида над Србима у НДХ и која се саплиће о разне препреке које пред њу и њен верни народ поставља ово изазовно доба.
Није то ни војска коју, уз вазални пристанак власти и “врховног команданта” постројава, надзире и понижава дрски амерички амбасадор.
Нису то ни претежно анационални а често и антинационални српски универзитети, који су чешће сигурне куће разним аутошовинистима него расадници способне и одговорне интелектуалне елите свог народа.
Нарочито то нису, од медиокритета извикани, “угледни интелектуалци”, загрцнути од јаловог блебетања, огрезли у синекурама и удављени у баруштини заблуде о својој величини и значају.
Нису то ни кулисе од САНУ и Матице српске, сада само бледе сенке свог некадашњег значаја за народ који их је тешком муком и страдањима из себе изнедрио.
То свакако није ни охола власт која пушта низ воду КиМ и посрће под теретом безбројних афера и непочинстава сваке врсте.
То никако није ни еврофанатична, пробриселска, другосрбијанска и претежно аутошовинистичка опозиција, бројне самозаљубљене и покондирене тикве нашег времена. То нажалост није ни , углавном збуњена, безидејна, компромитована, површна и незрела тзв. национална опозиција.
То данас није нико.
Пуцају везе које један народ држе на окупу кроз изграђену свест о заједничким интересима и претпостављеној природној или стеченој блискости. Та свест, упркос томе што није основни покретачки мотив за поступање људи, једно је од неопходних својстава народа који се боре за опстанак на историјској сцени.
Код Срба, на читавом простору где живимо, од Хиландара до Трста и од Скадра до Темишвара и Сент Андреје, она све брже копни.
Живимо у епохи потпуног тријумфа вулгарног индивидуализма лишеног свих врлина, који се издиже на ниво нове религије.
Праве или исфабриковане потребе појединца постале су еталон према коме се све друго самерава и коме се све прилагођава.
Када у једној заједници попусте или се раскину унутрашње везе које је држе на окупу, онда је она само на корак од губљења осећаја за идентитет, разлог постојања и улогу у историји и тако постаје жртва убрзане стране окупације а потом и трајне дисолуције. Прво менталне па одмах потом и физичке.
Још пре 120 година, злогласни србофоб Бењамин Калај радосно је констатовао постојање разарајуће снаге српског партикуларизма, ” тог највећег савезника Аустроугарске у балканским пословима”. И потоњи догађаји током двадесетог века у много чему су му давали за право.Када солидарност ишчезне, заједница обично не може ни да разуме ни да објасни процесе који је воде у пропаст, једино је у стању да се с тим у вези немоћно вајка. Бојим се да смо на том путу далеко одмакли.
Неопходни су нам нагло буђење из вишедеценијске коме, брза детоксикација од отровних наплавина титоизма и југословенства , лечење од еврофанатизма и беспоштедни обрачун са јереси аутошовинизма. На љуте ране, љуте траве.
Разочарани, презадужени, уморни од историје и затрпани пропагандом, било режимских било окупационих медија, тешко ћемо се дизати из живог блата духа овог времена.
Ипак, храбри Његош нам шапуће да “удар нађе искру у камену” а мудри Андрић нас подсећа где да потражимо снагу и инспирацију за оздрављење:
“У одсудним тренуцима, у часовима искушења, ја видим да ми у дну душе, под тврдом кором и сивим талогом празних ријечи и извитоперених појмова који тако брзо изневјере, живе вјечне, несвјесне и благословене баштине дједова, који су тијела своја положили у стара расута гробишта, а једноставне и јаке врлине своје, у темеље наших душа”.
Вртоглави развој за Србе неповољних догађаја, намеће нужду да поново откријемо и разумемо те поруке и покушамо у себи да пронађемо некадашње врлине.
Ако их још увек бар мало имамо…
Владан Вукосављевић
