Рођен си у земљи у којој је кум убио вожда секиром а главу послао Турцима.
Рођен си у земљи у којој су кнеза који је истерао Турке из градова и потпуно ослободио земљу убили док је шетао парком јер је био сувише модеран и недовољно патријархалан.
Рођен си у земљи у којој су официри искасапили бајонетима краља и краљицу и бацили крвава тела са балкона. Ти официри су слављени као хероји.
Рођен си у земљи у којој су припадници елитне војне јединице уз помоћ најгорих криминалаца убили премијера испред зграде владе.
Камере нису радиле.
Снајпер јесте.
Тог хладног јутра у Косовској Митровици камере нису радиле. Тишину јануарског јутра нарушили су пуцњи.
Њих шест.
Шест метака у твоја леђа.
“Убише га Шиптари” – орило се са медија. Оних истих који су те назвали непоштеним човеком и издајником.
Оних истих који су подржали ломљење кутија на изборима.
Оних истих који ти нису пружили подршку док си био утамничен.
А ми смо знали…
У леђа пуца само братска рука.
Шест метака у леђа може да саспе само онај који се боји погледа у твоје очи, јер би у њима видео смрт своје душе.
Те ноћи сам хтела да осветлим мрак хиљадама свећа у мом граду. Да им покажемо да нас је ипак више.
Рекли су ми да ће доћи.
Да ће двориште цркве бити пуно.
Главни улаз је био закључан.
Ушла сам на споредни и чекала.
Нико није дошао.
У мраку и тишини горела је само једна свећа.
Нисам знала за кога гори, за тебе или за све нас?
У повратку сам пролазила поред пуних кафица.
Људи су пили, смејали се.
Пијете на сопственој даћи, смејете се свом начовештву!
Хтела сам да викнем, да свакога од њих ухватим за рамена и продрмам.
Нисам.
Само сам плакала.
Онда сам се тешила мишљу да је мој град далеко, да ће се напаћени људи на Косову окупити, одати ти почаст и рећи: “Нас је ипак више”
Окупили су се. Аплаудирали.
Не теби, већ оном ко им је као утеху за твоју смрт понудио тракторе, козе, овце, краве, кокошке.
“Накриви капу и насмеј се, стиже трактор!”
И Накриви он капу. И насмеја се. И стиже трактор.
А ти оде. Заувек, у ковчегу далеко од моста који си бранио, од оних које си бранио.
Сви су чули твој глас из гроба, глас који каже да се више бојиш својих него њихових и ко је особа која би могла да те убије.
Ништа.
Он је рекао да је та особа прошла полиграф.
Патриотизам је ћутање.
Ћутање о твојој смрти док свакога дана умиремо по мало.
Из твоје крви неће нићи нови косовски божури јер су ископали њихово семе и залили их киселином.
Умро си узалуд.
За узалудно људе.
Александра Ћурчић
