„Управо возећи бицикл најбоље упознајеш рељеф неке земље, јер мораш да се ознојиш уз брдо и да се спустиш низ њега.”
Ернест Хемигвеј
Стигао је позив од Европске федерације бициклиста да присуствујемо на редовној годишњој скупштини која ће се одржати у Утрехту. Наш Савез удружења Институт за урбану мобилност је постао редован члан ове престижне федерације. Из федерације очекују да представимо рад Института, као и наше циљеве и очекивања.
Припреме су трајале месец дана. Све те досадне формалности. Режервиши карте, смештај, припреми материјале, презентацију, планирање пута, узми слободне дане и сл. За овакве догађаје и организацију је потребна и подршка. У сусрет нам излази Амбасада краљевине Холандије у Београду, без чије подршке не би ни дошло до ове студијске посете.
Размишљам… Саобраћај, урбанизам, наука и култура је нешто што спаја људе. Интегрише их ка заједничком циљу и сврси. Конференције су управо таква места. Размена знања, искуства, литературе, контаката, примера добре праксе. Тако учимо једни од других и надограђујемо једни друге.
Ако већ не можемо, не желимо или немамо снаге да спречимо сукобе, ратове, глад, болести широм света могли би смо да бар покушамо да се мање убијамо у саобраћају. Утрехт је пример града који то ради на професионалан начин.
Пут од Бора до Београда
Полазим за Београд у 14:30 часова. Иако сам студирао, живео и радио у Београду некако ми тај пут увек тешко пада. Како би скратио и лакше поднео пут узимам да читам ремек дело Јана Гела Градови за људе.
Стижем у Београд око 18:10 часова. Пролазим поред бетонске пустиње зване Београд на води. Све је супротно од оног што Гел у својој књизи пише. Београд је постао заточеник инвеститорског урбанизма и аутоиндустрије. Једном речју, заробљен у непокретности.
Стижем на аутобуску станицу. Налазим се са Марком из Новосадске бициклистичке иницијативе. Темпирали смо да нам се доласци поклопе. Чекамо Зорана из Улице за бициклисте да нас покупи па идемо код њега у Борчу. Зоран касни. Стандардно за Београд. Остао је заглављен на мосту.
Одлазимо у Борчу. Остављамо ствари и излазимо да прошетамо насељем. Испирисан оним што сам читао почињем Марку и Зорану да држим предавање о уређености простора, инфраструктури, саобраћајним политикама. Дефинитивно имам професионалну деформација која ме тера да оптерећујем мени драге људе.
Тачно знам зашто волиш Амстердам
На аеродрому Никола Тесла стижемо мало пре пет ујутру. Завршавамо административне формалности, све оне ствари које убијају чар путовање. Укрцавамо се у авион. Стиже обавештење да ће лет каснити 45 минута због гужве у ваздушном простору. Челичне машине су и небо окупирале.
У авиону настављамо разговор о урбаној социологију, психологији простора, саобраћају, урбанизму, изменама закона о безбедности саобраћаја и делимично се дотичемо анализе ставова Џејн Џејкобс.
Слећемо у Амстердам око 9:40 часова. Поново пролазимо пакао администрације и контроле на аеродрому. И ето нас коначно на тлу Холандије. У земљи одакле је почела прича о урбаној мобилности.
На железничкој станици се налазимо са Драганом и Игором из Центра за животну средину из Бања Луке. Хватамо воз. Стижемо у Аместердам. Одлазимо да оставимо пртљаг и да рентирамо бицикле. Креће вожња од неких четири сата амстердамским улицама.
Последњи пут сам био овде пре неких петнаестак година. Види се промена. Позитивна промена Она инфраструктурна. Она која ме и највише занима.
Одлазимо прво испред амстердамског Ријксмусеума, месту где се сада већ далеких седамдесетих година прошлог века одржао велики бициклистикчи протест. Месту одакле је почела саобраћајна револуција.
Правимо паузу за ручак и кафу. Разговарамо о препрекама које испред нас постављају креатори саобраћајне политике у Србији и Босни и Херцеговини. Одлазимо да вратимо бицкле, покупимо пртљаг и седамо у воз за Утрехт.
Хармелен – мало место надомак Утрехта
Драган и Игор остају у Утрехту док Зоран, Марако и ја настављамо до Хармелена. Мало место на неких петнаестак километра од Утрехта. Ушушкано место ко из бајке. Одлазимо у смештај. Остављамо ствари. Прво што радимо је рентирање бицикла. Крећемо у вожњу Хермеленом.
Прво што видим и на шта обраћам пажњу је инфраструктура за рањиве учеснике у саобраћају (децу, пешаке, бициклисте и особе са инвалидитетом). Сва она инфраструктурна решења која можете видети у Аместердаму и Утрехту су примењена и у овом малом месту. Холанђани нису запустили мања места већ пружили подједнак инфраструктурни развој и тако их подржали.
Возимо се овим бајковитим местом. Природа је очаравајућа. Око нас су њиве и шуме. Подсећа ме на Србију. То ми ствара утисак као да сам код куће. Пролазимо поред очаравајућег канала, фарми домаћих животиња и пластеника. Лепо је видети да су и пољопривредна места подржана инфраструктуром и да им је омогућем развој.
Сутра ујутру око 6:30 часова крећемо за Утрехт на конференцију. Наравно бициклима. То нам омугућава бициклистика инфраструктура између Утрехта и Хермелена.
Возећи примећујем рационалну и практичну употребу ограниченог простора која се прилагођава рањивим учесницима у саобраћаја. Тај спој бициклистике стазе и траке, зоне 30, бициклистичке улице и дозволе двосмерног кретања у једносмерним улицама за бициклисте је направио стазу урбане мобилности од петнаестак километра до самог Утрехта.
Поред овог вида генијалног саобраћајног планирања и техничког регулисања саобраћаја, пажњу ми привлачи и саобраћајна сигнализација и сами материјали од којих су направљење подлоге. Једноставно, просто, практично, безбедно.
Све ово смо у више наврата предлагали нашим креаторима саобраћајне политике као примере добре праксе који би помогли нашем саобраћајном систему. Међутим, стара саобраћајна школа која се ослања на брзину, моћ, аутоиндустрију и инвеститорски урбанизам није заинтересована за оваква решења.
Утрехт – град поверења
„Бицикл човеку враћа време и простор.”
Марк Оже
Возим бицикл улицама Утрехта. Пробијам се кроз тишину која није мртва, већ свесна. Нема трубљења, нема панике, нема рефлексног грча пред сваким преласком улице. У овом граду возачи успоравају јер је то правило, али и зато што је то – култура. Бицикл ми не припада, рентиран је. Али осећај припадања јесте. Као да сам све време чекао да ме овде неко пусти да дишем.
Утрехт, рекоше ми Холанђани, није највећи град, али јесте оно што би сваки град морао да буде – човечан. Овај град у срцу Холандије, некада римски војни логор, данас је универзитетски, бициклистички, и можда најважније – људски центар. Он припада људима који ходају, возе бицикле, седе на клупама, који су рањиви и присутни. Има око 360.000 становника, али кад посматраш како га користе, има их и више – као да му и прошли становници нису отишли, већ се само повукли мало у сенку катедрала и замкова.
Крећем из правца Центраал Статион – челична зверка међу станицама, али и дом највеће бициклистичке гараже на свету. Толико прецизно организовано да помислиш да је сваки педаљ овде део симфоније. Тамо где ми имамо крхотине бициклистичких стаза, они имају светилишта бициклизма. Нема натезања с аутомобилима. Нема борбе. Има места за све, јер је неко на време одлучио да су сви важни .
Немају од чега да страхују
„Живот је попут вожње бицикла. Да бисте одржали равнотежу, морате се кретати.”
Алберт Ајанштајн
Скрећем ка Малиебаану, бициклистичкој алеји из снова, месту на којем је још 1885. отворена прва бициклистичка стаза у Холандији. Гледам како деца сама иду из школе, како мајке без стреса возе двоје деце у „бакфиетс”-у – оним чудесним холандским теретним бициклима који код нас изазивају подсмех. Овде су та возила сигурност свакодневице.
Стајем на тргу Вреденбург. Некада замак, па онда симбол отпора, па сад простор заједнице. Деца цртају кредом, старији пију кафу, млади возе тротинете. Гледам их и питам се: а где су аутомобили? Одговор је једноставан – тамо где им је место. Ван центра, ван свакодневице, ван погледа.
Настављам вожњу овим чудесним улицама. Одједном, испред мене, почиње да се шири Универзитет у Утрехту, основан 1636. године. Један од најважнијих европских центара знања. Овде не доминира само интелект – већ и простор. Све је прилагођено рањивим учесницима у саобраћају. Приступ јавном превозу је беспрекоран. Нема рампи које те одвраћају, нема подземних пролаза који те гурају под земљу да би „сачувао” аутомобиле изнад. У овом граду, човек је изнад машине.
У кампусу срећем студенте који возе бицикле без руку, разговарају, немају од чега да страхују. Кад улицу не доживљаваш као бојиште, можеш на њој и да мислиш.
Инфраструктура поверења
„Вожња бицикла може бити усамљеничка или колективна. Може бити херојска или као крстарење из задовољства. Све зависи од тебе.”
Дејвид Берн
С лева пролази дечак на бициклу. Има можда осам година. Ранац на леђима, без кациге. Нема родитеља. Сам иде ка школи. Не зато што је неодговоран, већ зато што град одговорно чува сваког учесника. Нико не сумња у саобраћајни систем.
На другој раскрсници, васпитачица из вртића умеће децу у карго бицикл. Једно по једно. Насмејана су. Она педала, они машу. Немају кациге. Нема потребе. Нема страха. Поверење није додатак систему – оно је његова основа. Не постоји опомена која деци толико вреди као осећај слободе у покрету.
Утрехт има око 420 километара бициклистичких стаза и у плану је да се мрежа прошири. Преко 50% становништва дневно путује на посао бициклом. Како ми рече један Холанђанин, скоро 40% деце школског узраста свакодневно се самостално превози бициклом до школе. Импресивни подаци.
Утрехт није само град у којем се вози бицикл – он је град у којем се бициклисти осећају добродошло. Инфраструктура није случајна, нити привремена. То је пажљиво промишљен систем који комбинује безбедност, функционалност и естетику. Физичко раздвајање од моторног саобраћаја, јасно обележене траке, равне и глатке површине, одсуство пукотина и рупа – све то чини да бициклисти не размишљају о препрекама, већ о циљу. Тротоари су слободни од аутомобила. Ивичњаци су спуштени.
Семафори са сензорима за бициклисте. Звучни сигнали за слабовиде. Тактилне стазе за слепе и слабовиде. Светлосни стубићи који нежно прате ритам ноћи. Све је урађено да се не види моћ, него пажња. Ако си спорији, ако видиш слабије, ако ходаш теже – град те не избацује, већ ти се прилагођава. Не виче ти. Говори ти. Слуша те. Раскрснице нису замке, него чворови сарадње.
Улазак у зону 30 не подсећа на забрану, већ на позив на суживот. Нема физичких баријера, али постоји јасна промена у ритму простора. Фиетсстратен – бициклистичке улице – дају предност бициклистима чак и кад аутомобил има „право”. На њима аутомобили и бициклисти заједно функционишу и нико никог не угрожава. Бициклисти се крећу двосмерно у једносмерним улицама. Решено саобраћајном сигнализацијом. А возачи – разумеју то. Ови системи нису стихијски, они су умрежени. Сигнализација, асфалт, регулисање, култура, понашање и закон – све се ослања једно на друго. Све се природно надопуњује.
Град није направљен да се кроз њега само прође. Он је створен да се у њему задржиш. Тргови и скверови су попуњени разноврсним садржајем – простором за сусрет. Тротоари су траке за разговор. Људи застају. Гледају. Разговарају. А то је најважнији доказ да град функционише. Јер само у граду без опасности, људи се усуђују да стоје без циља.
Сваки кварт има своју тачку дисања. Парк. Двориште отворено свима. Ред клупа испод крошњи. Фонтану коју нико не закида. Нема ограде. Нема забране. Зелене површине нису украс – већ право. Оне хладе град, пригушују буку, лече ритам. У њима старији читају, деца трче, а млади организују пикнике.
Оудеграцхт и Ниеуwеграцхт нису само канали са водом. То су улице које плутају. Њима се превозе књиге, цвеће, ђаци, алат. Тихи саобраћај који не оставља траг. Мобилност каналима. Савршно укомпонован са саобраћајем на површини. Мостови не прекидају поглед, већ га усмеравају. А испод њих, вода носи сећање на град који је знао како да повеже – време, људе и ток.
Утрехтски јавни превоз није конкуренција бициклу, већ његов савезник. Возови су тачни, тихи и доступни. Аутобуси не доминирају улицама, већ их допуњују. Станице су отворене, приступачне, безбедне. Паркинзи за бицикле су интегрисани са железничким и аутобуским станицама. Карта којом уђеш у воз, отвара ти и бициклистичку гаражу. Све функционише јер све сарађује.
Конференција и границе солидарности
„Сваки пут када видим одраслог човека на бициклу, престанем да очајавам за будућност људског рода.”
Г. Велс
Поподне сам на конференцији Европске федерације бициклиста. У сали су колеге из целог континента. Представљамо рад нашег Института за урбану мобилност. Говорим о Србији. О Новом Саду. О Београду где су деца заточеници аутомобила. О Бору који удише смог из ауспуха.
Ту су Ема из Синдиката бициклиста из Загреба, Дејан из удружења Бицикло из Подгорице, Тихомир, Драган и Игор из Центра за животну средину из Бања Луке, Јосип и Жига из Мариборске колесарске мреже. Говоре о истим борбама и проблемима. О покушајима да се градови врате људима. Да се направи простор за слабије. Да се град не мери квадратима и коњским снагама. Слушамо се. Знамо да нас повезује више од речи.
Бити присутан
Падало је цело поподне. Ситна киша која не тера људе кући. Бициклисти возе у кабаницама, без нервозе. Киша није непријатељ, него амбијент. Киша је само елемент у симфонији покрета. Асфалт није проклизавајући. Нема блата, ризле, песка и локви воде. Свака површина има своју функцију.
До вечери сам већ прошао више од тридесетак километара, а нисам то ни осетио. Бицикл као продужетак тела, град као ритам. Долазим до трга Неуде. Срце вечерњег Утрехта. Људи седе напољу, под лампионима, разговарају. Светло није јако, али је топло. Нема екрана који вриште. Нема реклама које трепере. Мириси хране, тиха музика из башта.
И бицикли свуда. Паркирани као сведоци да је човек дошао сопственом снагом. Свако има своју причу, али сви имају заједничку реченицу: „град ми допушта да будем присутан”.
Рефлексија с моста
Враћам се бициклом кроз град. Сумрак пада. Светла се пале тихо. Људи не беже кућама. Нема журбе. Град не мења лице ноћу. Деца још возе. Старији још ходају. Град још дише.
Заустављам се на мосту изнад канала. Вода благо шуми. У њој се огледа торањ катедрале. У том одразу, све ми се разјасни. Утрехт није савршен. Али јесте могућ. Није недостижан. Само тражи вољу. Није све до стандарда. Много је до вере у то да сви имају право на кретање. Без страха. Без журбе. Без дозволе.
Ако су они могли да обликују град према човеку, онда је питање: зашто ми не можемо?
Одговор не знам. Али знам да морамо почети. Не са вожњом аутомобила. Него са ходањем и педалирањем. Не са инвенститорским урбанизмом. Него са тротоарима. Не са мегаломанским пројектима. Него са децом.
Зато пишем. Зато возим. Зато се враћам.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Инститита за урбану мобилност)
