Слободно 
Да ли је оно Вучићево, пардон Вучевићево (можда нисам много ни погрешио у смислу ауторства „оставке“), „моја је неопозива одлука да поднесем оставку“, значило управо то, да је он само донео „неопозиву одлуку“, а да ћемо тек видети да ли ће и, још је важније, када ће иза ње да уследи и неопозива оставка?
Према члану 99 Устава, једна од надлежности Народне скупштине је да „бира Владу, надзире њен рад и одлучује о престанку мандата Владе и министара“.
Али, чак и ако је дошла или ако ће тек да дође пред, у стварности, пред непостојећи парламент, ко ће констатовати оставку премијера који је, како је, 28. јануара, сам рекао, „донео неопозиву одлуку да поднесе оставку“?
Јер, председница парламента је, уместо да, према члану 104 Устава, само „представља Народну скупштину, сазива њене седнице и председава њима“, на последњој седници, оној од 25. новембра прошле године, на којој је, осим о буџету за 2025, требало да се расправља о још 50 тачака дневног реда – извршила државни удар узурпирајући права осталих 249 народних посланика и присвајајући све прерогативе највишег законодавног и представничког тела у само своје и, евентуално, руке председника Републике.
Влада Србије је – а не председник Републике у шта је (баш у ово!) акламативно уверена, она Поглавичина „пристојна Србије“ – према члану 122 Устава, „носилац извршне власти у Републици Србији“, што значи да би она (члан 123) требало да „утврђује и води политику“.
Влада је (члан 124 Устава), „за извршавање закона и других општих аката Народне скупштине и за рад органа државне управе одговорна Народној скупштини“ коју је, закључисмо малопре, Поглавичина Тајница суспендовала не желећи да, „између ње и њеног драгог народа“, убудуће буде посредника.
И сад долазимо до, за нашу тему, кључног 128. члана Устава.
Он прописује да мандат Владе може да престане и пре истека времена на које је изабрана – „изгласавањем неповерења, распуштањем Народне скупштине, оставком председника Владе и у другим случајевима утврђеним Уставом“. Влада којој је престао мандат може да врши само послове одређене законом, до избора нове Владе, па тако, на пример, она не може да предложи распуштање Народне скупштине.
Последњи став овог члана – занимљиво је – каже да члану Владе мандат престаје пре истека времена на које је изабран, изгласавањем неповерења у Народној скупштини и разрешењем од стране Народне скупштине, на предлог председника Владе, али и „констатовањем оставке“, док се, када је реч о председнику Владе, та нужност констатовања оставке експлицитно не помиње.
Од ког тренутка се онда, наводна Вуч(ев)ићева рачуна: од датума када је обелоданио „неопозиву одлуку“ или од тренутка када се Поглавичина Тајница смилује да благоизволи одржавање седнице непостојеће Скупштине?
Закон о Влади Републике Србије, у члану 16, вели да Влади престаје мандат са престанком мандата Народне скупштине, изгласавањем неповерења, неизгласавањем поверења, оставком Владе, изгласавањем неповерења председнику Владе, али и – „оставком председника Владе“.
Међутим, заврзлама почиње већ код члана 20 („Оставка председника Владе. Оставка Владе.“) који прописује да председник Владе може поднети оставку, коју упућује председнику Народне скупштине и о којој обавештава председника Републике и јавност, као и да Народна скупштина, „на првој наредној седници без расправе прима к знању да је председник Владе поднео оставку и тиме Влади престаје мандат“, као и да председник Владе „може“ (а и не мора) образложити оставку у Народној скупштини.
Али, у коме периоду од премијерове јавне најаве подношења оставке, седница парламента мора да се одржи, о томе ни помена у овом закону нема. Проблем је тим сложенији што је Поглавичина Тајница Скупштину већ, такорећи, распустила, тј. суспендовала, па чак да „Ђекна још није умрла“ – „ка’ ће, не зна се“.
У члану 15 Закона о Народној скупштини пише да она, у остваривању своје контролне функције, „врши надзор над радом Владе и одлучује о престанку мандата Владе и министара“.
Када је реч о односу Народне скупштине и Владе, члан 56, каже да, између осталог, Влада подноси Народној скупштини извештај о раду на захтев Скупштине најмање једном годишње, као и да се „поступак контроле над радом Владе или члана Владе уређује Пословником Народне скупштине“.
Пословник Народне скупштине – одељак „Поступак контроле над радом Владе“ – дефинише (члан 217) право „најмање 60 народних посланика да поднесу предлог да се гласа о неповерењу Влади или поједином њеном члану“, а такав предлог се „разматра на првој наредној седници, а најраније пет дана од дана подношења предлога“ (члан 218), с тим да се о новом таквом предлогу може диксутовати тек после истека шест месеци.
Шта се, пак, збива када председник Владе поднесе, наводно неопозиву, оставку, за кооико дана, месеци, година она најкасније мора да се констатује у парламенту – о томе нема ни речи у Пословнику.
Ако ћемо се, што рече друг Тито, „држати закона к’о пијан плота“, и Врховни Узурпатор све три гране власти у овој земљи, по слову Закона о председнику Републике, има неке надлежности везане за предлагање новог – старог председника Владе. Тако је члан 18 недвосмислен у првом („председник Републике предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе кад год се бира нова Влада“), а још је изричитији у свом другом ставу: „Председник Републике дужан је да Народној скупштини предложи оног кандидата за председника Владе који може да обезбеди избор Владе.“ Што потврђује да, када Поглавица каже како „у глави има једно три-четири имена кандидата за новог мандатара“, он још једном крши Устав и закон јер није он ту да бира и доноси одлуке, већ да саопшти вољу скупштинске већине.
Тек када парламент констатује оставку председника Владе, председник Републике је дужан да покрене поступак за избор нове Владе. Па, онда, уколико Скупштина не изабере нову Владу у року од 30 дана од дана констатације оставке председника Владе, председник Републике је дужан да распусти Народну скупштину и распише изборе.
Али, ево још једног зрнца сумње за хронично неповерљиве. Елем, не цитира ли, пре неки дан, Поглавица свог негдашњег шефа Војводу који је, наводно, предложио да се Вуч(ев)ић поново изабере за српског премијера?
Цвијетин Миливојевић
