Не постоји кратак одговор на питање ко је Јан Гел. Можемо рећи – дански архитекта, професор, урбаниста, реформатор. Али то је тек поштанска адреса његовог живота. Суштина је дубља: Јан Гел је онај који је, наспрам аутомобилске апокалипсе и инвеститорског урбанизма, рекао – човек. Онај који је у доба када се урбанизам претварао у технички сервис капитала, кренуо да прејектује са позиције рањивих, слабих, незаштићених, одбачених. Његова књига Градови за људе није само скуп техничких речешања – то је манифест повратка људског тела у град, повратка чула, погледа, корака. То је књига о људском покрету против технократског света.

У времену када се све мерило протоком возила по сату, коњским снагама, ценама квадрата, Гел је предложио да меримо осмехе, сусрете, застајања. Како Гел бележи: „Морамо планирати градове који позивају људе да ходају и да остану – уместо да их терају да пролазе и беже”. Његово дело је покушај да се урбанизам, из затворених планерских канцеларија, врати на улицу – међу људе.

Често је понављао, парафразирам: „Културе и климе се разликују широм света, али људи су исти. Окупиће се на јавним местима – ако им дамо добар разлог и простор да то учине”. Ова универзална истина формулисана је у низу текстова, а рефлектује његов хуманистички темељ – простор се рађа сусретом.

Више о томе да ли имамо право на град прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/право-на-град-у-доба-капитализма/

Људска димензија простора

У сваком реду Гелове књиге осећа се оно што ми, који живимо град, одавно знамо – да је простор без човека само декор. Људска димензија није естетска допуна, већ услов постојања улице. Када говоримо о саобраћају, често користимо јединице, ширина коловоза, брзина протока возила и сл. Гел мења угао: уместо питања колико аутомобила може проћи, он пита – колико деце се може безбедно играти на тргу? Колико старијих особа може сести, а да их бука не прождере? Колико погледа може да се сретне без страха? Као саобраћајни инжењер, схватам колико је ова промена радикална: она захтева да технику подредимо осећању, да бројке потчинимо етици.

У једном интервјуу Гел је истакао: „Када сам се оженио психолошкињом, почео сам да примећујем како архитекте не знају ништа о људима”. Ја бих додао не само архитекте, већ и саобраћајни и грађевински инжењери, урбанисти и просторни планери. Ова Гелова речиница је увод у парадигматски преокрет у планирању простора: са човеком у средишту, а не са инвеститором на врху пројектантског ланца. Једном речју, за уређење простора нам је потребан холистички приступ.

Чула и размере у простору

Гел нас подсећа на заборављено знање тела. Простор се не доживљава само графиконима и мапама – већ стопалом, руком, дахом, присуством. Када станемо на улицу, чула одлучују да ли ћемо остати или побећи. Ако је бука несносна, мирис издувних гасова тежак, ако нас обгрли бетон без ритма – ми се повлачимо. Гелове анализе показују како се људи инстинктивно окупљају тамо где размера простора одговара човеку: висина зграде не прелази домет погледа, улица не убија ширину говора, зелени заклон пружа мир. Ту димензију данас губимо. Град се гради за око дрона, не за корак детета. А чуло, када је прегажено, ћути, бежи, повлачи се.

У једном значајном пасусу из књиге Градови за људе, Гел пише: „Прво живот, затим простор, па тек онда зграде – обрнут редослед никада не функционише”. Ово је темељ његове филозофије: без свакодневног живота, без корака и осмеха, архитектура губи смисао.

Можемо слободно рећи да Гелова теорија доводи до рехуманизације простора који су деценијама третирани као технички изазови, а не као емоционални пејзажи свакодневице. Та емоционална архитектура није сентиментална, већ функционална: простор који се не воли – не користи се.

Више о архитектури присуства прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/поетика-простора-и-архитектура-присуства/

Жив, безбедан, одржив и здрав град

Ова четири стуба Гелове визије нису украси. Они су предуслови да град опстане као људска творевина. Живост не долази из бројности, већ из сусрета. Безбедност није само регулатива, већ поверење које простор улива. Одрживост није техничка неутралност, већ морални став према будућности. А здравље је право да удишемо ваздух без страха. Као инжењер, годинама гледам како се градски буџети пуне, а улице празне. Како се граде булевари, тржни центри, паркинг гараже а гасе паркови, игралишта, дворишта. Како се брзина мери у километрима, а не у ритму корака пешака. Гел нам нуди друго мерило: град који успорава, да би човек могао да опстане.

У једном предавању Гел је рекао: „Здрав град је град који се може препешачити”. Та једноставна реченица обара куле техничких изговора: не треба нам паметна улица, већ улица која зна да сачека.

Више о томе како је град избацио децу прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/заробљени-у-непокретности-улице-и-градови-без-деце/

Град у висини очију: Живот, простор, зграде

Најдубља лекција Јана Гехла јесте – гледај, посматрај, буди присутан. Не одозго. Не са стране. Него из висине очију човека који хода. Зграда је лице града, а лице треба да гледа, не да застрашује. Када је фасада празна, глува, стаклена, када приземље не комуницира са средином, град постаје хаустор, место нам коме се не желиш задржати.

Живот настаје у додиру између простора и погледа. Гел нас учи да планирамо одоздо навише: прво живот, па простор, па тек онда зграде. Ово је и техничка и поетска револуција. Јер тада више не питамо колико спратова има објекат, већ колико људи може сести испред њега без нелагоде. То је урбанизам у којем пешак није препрека, већ мера свега.

Позивам све који обликују град – архитекте, урбанисте, саобраћајне и грађевинске инжењере – да узму Градове за људе у руке, поново је прочитају и примене у свакодневној пракси. Да поново поставе питање: За кога планирам улицу, блок, град? Да се врате себи а не инстересу који пропагира крупан капитал. Да пројектују улицу према човековом, а не аутомобилском протоку. Да израде пројекте где клупа није естетски детаљ већ еколошки и друштвени знак градског права. Да се сваки квадратни метар испуни хуманим инжењерингом.  

У својој књизи Гел нам представља своју филозофију простора по мери човека: Можемо идентификовати људе као људска бића на удаљености од 300–500 метара… На 100 метара можемо видети покрете и говор тела… На 22–25 метара можемо прецизно очитати изразе лица и доминантне емоције… Врло мало се дешава на удаљеностима од 100 до око 25 метара, након чега се богатство детаља и комуникација драматично интензивирају.

Својом књигом Гел није само променио поглед планера – променио је смисао простора.

Више о урбаној непревди на тротоару прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/тротоар-као-огледало-урбаног-насиља/

Градови у развоју

Гел није резервисан само за Копенхаген. Његове идеје цветају широм света. У градовима где ресурса нема, али где је потреба за људским мерилом још дубља. У Бору, где сам одрастао, улица није само саобраћајна веза – она је простор за комшију, дете, сусрет, празник. Када се и то урбаним пројектима почне гасити, добијамо пусте авеније и људе који ћуте.

Гел нас подсећа: и градови који немају новац имају оно што је најважније – људе. А где има људи, може бити и урбанизма. Ако дозволимо детету да остане на улици и у парку, а не да буде прогнано на пети спрат, у згради без лифта или између два паркинг места, добићемо град по мери деце.

Гел се у свом раду ослања на мислиоце и ауторе као што су Џејн Џејкобс, Вилијам Х. Вајт, Кристофер Александар, Доналд Аплајард и Кевин Линч.  Овај ансамбл аутора формирао је темељ плацемакинг – филозофије, где се град гради посматрајући социологију тротоара и улице.

У једном интервјуу истиче, парафразирам: „Од Џејн Џејкобс смо научили да посматрамо – али и да верујемо сопственим очима. После ње, свега неколико људи је озбиљно проучавало пејзаж са висине очију”. Ова реченица показује да Гел стоји у низу мислилаца који не пројектују зграде, већ граде односе.

Више о Џејн Џејкобс прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/смрт-и-зивот-српских-градова-фото-видео/

Борба за град још увек траје

Ова колумна није о Гелу – ово је позив. У земљи где се урбанизам претвара у пројекат експлоатације, у свету у којем су улице постале писте за брзину, морамо изнова поставити питање: за кога је град? Гел је један од оних који су покушали да то питање врате из планова у свакодневицу. И то није готова прича. Борба траје. На сваком тротоару без клупе. На сваком пешачком прелазу без осветљења. Због  сваког детета које не зна како изгледа безбедна игра ван стана.

Инвеститорски урбанизам, против ког јасно говорим у свакој колумни, носи суштину отимачине и експлоатације – не само простора, већ и времена, светла, тишине. Он брише тротоаре, скраћује поглед, продаје маглу. Гел није само урбаниста – он је противтежа том систему. И зато му верујем. Јер не нуди идеал – већ алат како томе да се супроставимо.

Гел је инспирисао реформе у Копенхагену, Њујорку, Мелбурну, Лондону, али и у Африци и Латинској Америци. Он је најавио ренесансу јавних простора. Дошло је време да се коначно бавимо људима, а не само саобраћајем. Та реченица осветљава његову борбу против ауто-наратива и потврђује да класна динамика у саобраћају није апстракција – то је место где Гел и ја делимо исту мисију: ослободити град од брзине и вратити га људима.

Као саобраћајни инжењер, као син једног рударског града, као неко ко верује да простор има душу, стојим уз Гелову реченицу: Почнимо са људима. И не стајмо.

Више о мобилности као класној привилегији прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/мобилност-као-класна-привилегија/

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност