Јакшићева 6

Родио сам се у самом центру Београда, у Јакшићевој број 6, у подруму једне старе, али прелепе зграде. Тачно преко пута чувеног и једно време култног кафића „Златни папагај“, отвореног много година касније. То је био подрум склепан некако за живљење који се састојао из две мање просторије, кухиње и шпајза. Нужник, како се то некада говорило, био је изван стана у посебном подрумском делу. Подрум је, иначе, некад служио за складиште коже, брата мог деде по мајци Миленка Максимовића, пре Другог светског рата, познатог београдског обућара. Његова радња у којој је некад радило шест радника налазила се у дворишту зграде у Јакшићевој 6, а имала је и прилаз из улице Вука Караџића.

Мајчин отац, а мој деда Стојан Максимовић, по занимању је био пекар. До бомбардовања 6. априла имали су он и моја баба Љубица, девојачки Берисављевић, радњу сувомеснатих производа и мини пекару на Зеленом венцу, а стан у Ломиној. После бомбардовања нису више имали ништа. Деда је као и већина мушких глава пред рат био мобилисан, а баба је радила и одржавала радњу. Моју мајку Надежду су месец дана пре тога послали код бабине сестре Софије у Сусек. Баба је тог јутра 6. априла отворила радњу, као и сваког претходног и после једно 45 минута су кренуле да падају бомбе по граду уз ужасавајући звук немачких штука и вриску народа који није знао у ком правцу да бежи. Баба је махинално потрчала према стану који је био у близини, оставивши радњу пуну робе и са завидним пазаром. Кад је стигла имала је шта и видети зграда у којој је био стан је буквално била сравњена са земљом са свим њиховим стварима и дотадашњим животним успоменама. Вратила се у радњу, али она је била комплет испражњена од оних који нису губили време да нешто украду макар и под бомбама. Онако у кецељи и са папучама, без хране, воде и било каквих средстава за живот, кренула је са већим бројем људи у збег ка Бежанији. Надајући се да ће негде некако ухватити неки превоз до Сусека где јој је било дете. Пет дана је путовала, највише пешке и успела некако да стигне до куће своје сестре и загрли своју Наду. Ране на ногама су некако зарасле, али испуцале вене и капиларе је имала до краја живота као успомену на то своје путешествије у збегу и под бомбама.  И увек кад би чула у мирнодопско време да грми и сева имала је нападе страха, затварала се у кућу чекајући да прође.

Пошто тада наравно није било никаквих комуникација ни вести шта се дешава, деда је по капитулацији Југославије, успео некако да се довуче до Београда. Али у Београду није нашао ништа. Све оно што је некад било њихов живот више није постојало. Сравњено је са земљом. Окупација која је уследила ограничавала је кретања, свуда је било опасно, али деда је некако успео да стигне жив до своје породице после 6 месеци. Касније су, највећи део окупације провели заједно у Забрежју код Обреновца где је деда заједно са бабом месио и пекао хлеб, да би некако преживели. Придружио им се и дедин брат Миленко. Мој деда је најчешће трговао сољу и машћу да би некако дошао до брашна од којег је касније правио хлеб и кифле. Знање нешто речи мађарског и сам пекарски занат су му неколико пута спасили живот да избегне стрељање и бројне рације по Војводини.

Моја баба Љубица се често сећала тог јутра 6. априла и како је испала глупа да нит је узела зарађени пазар, нити неку саламу или шунку који би знатно помогли да превазиђу глад и све оне муке које рат увек доноси. Кад су је у Титовој Југославији звали на часове обавезне цивилне заштите и објашњавали како се, уколико дође до бомбардовања, просторија најпре замрачи, потом обезбеди, а онда се без панике оде до предвиђеног склоништа. Моја баба их је питала да ли су они некада доживели бомбардовање одговорили су одречно. Е па децо драга једино замрачење које сам стигла да видим је било небо препуно авиона. Кад је пала прва бомба нисам знала где се налазим једино што ме је држало је да морам некако стићи до свог детета. Радњу пуну робе не само да су опљачкали већ су однели и полупане прозоре и разваљена врата. Из стана препуног ствари нисам могла да узмем ништа осим да копам по рушевинама где је било и погинулих. После тога више је никад нису позвали на часове цивилне заштите.

Кад су се вратили у ослобођени Београд једино где су могли да се привремено скрасе био је тај подрум у Јакшићевој 6. Миленку су одмах одузели радњу и право на рад, иако су обућари били више него потребни у разрушеној земљи са сиромашним становништвом. Међутим, Миленко је имао статус буржуаског обућара пошто је искључиво правио обућу за даме. Радњу му је преузео шегрт комуниста којег је Миленко отерао са заната, јер му је крао коже за ципеле управо из тог подрума. Миленко је био боем, волео је провод, музику и жене и никада се није женио. Срамоту што му је највећи нерадник и лопов одузео радњу, покушао је да спере бекством из Југославије. Илегалним, јер другачије тада није могло. Нажалост, ухваћен је на граници, злато које је имао у штеку одузето, а он стражарно спроведен до Београда у затвор. Ту је после неколико година пуштен, а кад је изашао, углавном је само снужден ћутао, пио и пушио. Живео је заједно са мојом бабом и дедом у том некадашњем свом подруму, кришом правећи ципеле мојој мајци коју је обожавао, као и она њега. Разболео се и свој живот окончао у Дому за старе у Панчеву, где на тамошњем гробљу почива, некада чувени београдски обућар.

Иако су му у Дому за старе нудили да бесплатно има радионицу, о обућарском занату није хтео ни да говори, а камоли нешто да ради. Али, некако пред крај живота је кренуо одједном да прави женске ципеле и то искључиво балетанке по којима је, иначе, и био познат. Сачувао је неку своју стару свеску бивших муштерија и онда мало по мало, долазио је у Београд и кретао у лов. Доста њих је успео некако да пронађе и уз обавезно удварање некадашњим дамама које су некад долазиле код њега у обућарску радњу, доносио ципеле које је он некако склепао у скромним условима Дома за старе. За мене је то као тинејџера тада био својеврстан спектакл, од старинског наступа и начина удварања, па све до испоруке робе које су поменуте госпође одавно биле прерасле. Али важан је био чин. То га је неко време држало и убрзо после тога је напустио овај свет.

Мој деда Стојан је после рата кренуо да прави кифле и резанце и да их заједно са бабом Љубицом продаје директно на пијаци. Убрзо су то нове власти забраниле и натерале га да уђе у задругу где је стање било хаотично са пуно приучених људи који нису знали како се хлеб меси. Напуштао је Београд неколико пута, отварао пекаре у Чуругу, али једноставно удар на приватнике после рата је био толико жесток да није могао то више да издржи. Запослио се на крају у Дому здравља на Црвеном крсту као курир и ту дочекао пензију. Наравно, сав пекарски стаж му никада није био урачунат.

Интересантно ни мој деда Столе, како сам га најчешће звао, никада није волео било шта да меси. Увек је то радила баба. Он чак није давао ни савете, нити упућивао стручне критике. Једноставно је био равнодушан према занату који је добро испекао. И то исто као и његов брат Миленко до пред крај живота. Устао је једно јутро у четири сата и направио 350 бутер кифли, 100 кајзерица и исто толико осмица маковњача. У стану је био хаос, брашно на све стране, а мирис пецива се ширио на суседне улице, као да смо преко ноћи постали пекара. Делили смо то комшијама и пријатељима и сви су били одушевљени. То су биле најбоље кифле које сам икада пробао, а они старији су говорили праве предратне какве нико више не прави. И тако је кренуло. Деда Столе је отприлике четири пута годишње правио тај спектакл са пецивом. Проблем је што је он имао у глави мере за дневну потрошњу у једној предратној пекари. Другачије није знао да прави. И што је најважније до 7 сати ујутру је све морало да буде готово. Докупили смо силне плехове како би се тај процес несметано одвијао. Деда је био поносан на свој рад, јер су га буквално сви хвалили. Ем добро пециво, ем џабе и колико волиш за све.

Максимовићи су родом из Чуруга. Дедин отац Душан Максимовић био је официр и као и многи Срби из прека погинуо као аустроугарски војник у Галицији. Без главе куће са мајком која није радила и нешто мало земље за обрађивање није се могло живети. Миленко са 9 година и мој деда Стојан са 7 година су отишли од куће на занат. У Чуругу им је остала мајка, сестра Јулка и брат Јаков који се родио као посмрче.

Јакова су од миља сви увек звали Јаша, тако да нико није практично знао његово право име. Отац му је погинуо у августу 1914. године, а он се родио у октобру. Ваљда и та чињеница да је рођен као посмрче је утицала на његову судбину и карактер. Био је веома суздржан и повучен човек. И он је као и браћа отишао на занат и завршио за фризера. Запослио се као фризер у Београду, у Макензијевој улици. Ту је пред рат и мобилисан. Заробљен је и читав рат је провео у немачком заробљеништву. Пошто је знао фризерски занат то му је доста помогло да лакше преживи заробљеничке дане. Мада о томе никад није волео да прича. Посебно о мучењима и пребијањима. У заробљеништву је постао члан комунистичке партије. Моји баба и деда су читав рат трагали за њим пишући преко Црвеног крста и шаљући пакете, али све се враћало. Пред крај рата ће открити да су они све насловљавали на Јаша Максимовић, а такав нигде није био заведен већ под правим именом Јаков. После рата Јаков Јаша Максимовић је био постављен за човека који је у Жабаљском округу, где припада и Чуруг, одређивао ко ће чију кућу, немачку или мађарску добити. Ни он, нити било ко од Максимовића нису желели да искористе ту могућност и макар мало надокнаде оно што им је рат однео. Други који су то урадили и данас се убрајају у богатије Чуружане. Њихова сестра Јулка је цео живот остала на земљи у Чуругу и са своји мужем Живаном била паор одлазећи често да ради у надницу. Јаша је становао код њих док га Јулка није једног дана избацила из куће због честих вечерњих партијских састанака на које је одлазио, говорећи да њој таква брука у селу није потребна. Брат Миленко је, када год би га видео оптуживао како су му његови (комунисти) одузели све, а он није ништа предузео да заштити брата. Јаша је потом радни век провео службујући у Комитету у Новом Саду где је и умро. Никад се није женио.

Моја мајка Надежда је завршила гимназију и факултет у Јакшићевој 6. Ту се и удала за мог оца Момчила. Ту сам се и ја родио и направио своје прве кораке. У том подруму смо живели сви заједно до моје пете године (1968) кад је моја мајка добила стан у Шумицама. Приликом додељивања стана отежавајућа околност за моју мајку и квадратуру коју би требало да добије била је чињеница да јој тетка Јулка у Чуругу има максимум земље. Деда и баба су ту остали све до 1975. године кад је мој Столе пред пензију добио једнособан стан у Медаковићу, а поменути подрум у Јакшићевој 6 уступио предузећу.

Кад размишљам колико је потребно да се човек опорави од потпуног уништења, онда рачунам шта је све морало да се догоди и колико генерација да прође да се изађе из понора у који те је не твојом кривицом гурнуо рат и страдања. Од једног пристојног живота до подрума, који је био сав могући свет за моју бабу и деду, за мене и за моје родитеље који су обоје завршили факултете. Дуже од три деценије. И сада много боље разумем свог деда Столета који је увек говорио најважније је да си здрав и да имаш шта да једеш, све друго је неважно, јер ти узму и никад више не врате.

Неком чудном игром судбине у једном тренутку подрум у Јакшићевој 6 је био у власништву поново једног Максимовића и то Луке. Познатијег јавности као Бели Прелетачевић. Он је ту отворио кафић, а како није било природних степеница до улице излазио и улазио кроз прозор. Исти онај кроз који сам као дете замишљено посматрао пролазнике и аутомобиле (некад то није била пешачка зона) али и полицијске коњанике како јуре студенте и народ током демонстрација 1968. године.

Срђан Шкоро