Причао сам камену о трави.
Где је најзеленија.
Нит је ко коси, нити кад вене.
Доле, уз Бистрицу, где Господ сврати да почине.
Седне на исти такав камен, Љевишки, и загледа се…
Куд се Господ загледао ту смо прогледали, мој камене.
И ти, и ја.
Да ми није те ливаде где бих се замомчио у облаке, где бих сватове с икона дозвао, где бих лепшу Српкињицу испросио од ове с распећа..?
Све да ми дају за ту ливаду- ја већ све имам на њој.
И ти, мој камене!
Потомак си темељаца и међаша.
Окамењено страдање и славо српска!
Прете нам крајем- народу бескраја.
Божуром сам јуришао на сабље и топузе, окивао их у смиље, преко им судио песмама, молили су ме да умрем сав осакаћен и крвав, мој камене, али…
Имам ја глава на претек док ту ливаду имам!
Доле, крај Бистрице.
Где огрнем кивоте кад ударе ветрови.
И упалим кандила док се звезде не разгоре.
Разбројим векове па их заденем за појас и шајкачу.
Ту где се српством подвижавам.
Где јесам, где једино јесам…
Отимају ми ту ливаду, веле да је њихова, прете, куну, нуде…
Ево ти је, велим, ако ти се одазове, ако ти се обрадује, ако ти зазелени овако- твоја је!
Ако је твоја зашто Бистрица подивља, заурла, бесно устрчи уз обале, што ти гасе огњеве..?
Зашто ти се срп сломи о босиљак; што се саплићеш о детелину, зашто те ни један камен не познаје?!
Зашто мојим именима зовеш све твоје?
Ево ти- узми све што ниси палио, рушио, протерао, отео, побио…
Што стојиш, узми! Твоје је све где нема моје крви расуте!
Ево ти цркава и манастира ако су теби ломљене кости срастале о тај камен.
Ако имаш ливада а да нису полени ове ливаде- носи, твоје је!
Руши све што је моје ако иза тога остане шта твоје!
Твоје што није на темељу мојега, што није из мога корена, што није из мојих песама, што није нису моје сетве и калем.
Ево ти јутра где нема мојих јутрења, и где год воштанице згасну и не развеје се тамјан- узимај, граби, товари и бежи.
Што стојиш, ајде, имаш ваљда нешто стопа а да нису моје..?
Ту јесам, ту једино јесам…
Има та ливада, најзеленија од свих.
Нит се коси, нити кад вене.
Косови ће ме мртвога донети на њу, и овај камен искушенички за узглавље.
Нек Бистрица уклеше: “Радуј се, Србине, док год ти је Косова и Метохије! Гониће те али те стићи не могу! Ти си већ тамо где се још стизало није, пошао оданде где се и камен монаши. Радуј се, Србине, и не дај никоме- твојом су крвљу своје родослове писали…”
Причао сам камену о трави.
Где је најзеленија.
Нит је ко коси, нити кад вене.
Доле, уз Бистрицу, где Господ сврати да почине.
Михаило Меденица
