Да поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ), баш протеклог викенда није, мада доцкан, отишао у хајдуке, седмица пред нама могла се некоме и привидети као шанса да се, са почетком редовног пролећног заседања Народне скупштине, побуњена Србија, али и, од Устава и институција одметнута, власт могу „привести“ институцијама и дијалогу.

Јер, Врховна Институција Над Институцијама која је успела да прекрши чак и једну од оних осам припадајућих протоколарних уставних обавеза (сретењско ордење делио је тек 16. вељаче, пошто му је на Сретење, од државног церемонијала за Дан државности, важнији био страначки митинг напредњака у Сирмијуму!) – током обиласка „блиског и далеког истока“ Србије, па и Хајдук-Вељкове крајине – најавио је нову етапу пузајућег државног удара, тј. заклео се да ће он, после некакве „неуспешне обојене револуције“, повести „успешну контрареволуцију“, тако да ће „земљу поново довести у ред“!

А онда је председник Србије – моја скромна помоћ „сестрама кармелићанкама“ из Уставног суда, не би ли се, макар и пет минута после 12, пробудиле из дванаестогодишњег завета ћутње – у само неколико реченица, све противно члану 111 Устава („Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.“), наставио да бесповратно продубљује фронт према три четвртине грађана који нису гласали за њега.

ФОТО: Инстаграм

Ево само дела ужасних увреда, клевета и баљезгарија које је, у Бору и околини, изрекао на рачун студената и грађана чији би требало да је председник:

„Три месеца блокада, разарања, нерада, неодговорности и уништавања… Издржаћемо ми то, уништили су три месеца, појели, разорили економију за три месеца, али успећемо да се подигнемо… Победићемо ово зло које нас је споља напало и жели да уништи нашу земљу… Немојте да лажете народ да је вама до права и правде, кажите слободно – хоћемо Вучићеву главу!… Ми ћемо вас ускоро позвати у Београд, све! Све ћемо позвати у Београд, целу Србију, да покажемо да Србија није шака зоби коју ће они да позобају са лакоћом…”

Претио је изборима (изборима по његовим правилима и процедурама!), пренебрегавајући у бесу да он на тим парламентарним изборима, као „председник свих грађана“, не би, према Закону о спречавању корупције, смео да учествује: “Хоћете изборе, добићете их увек и победићемо вас још убедљивије. Све може, али мора да буде демократски. А то да улицом долазите на власт, тај филм више никада нећете гледати!”.

Па, како мисли да то „мора да буде демократски“, ако је Његова Тајница, још  25. новембра 2024, у дану када је требало да се расправља о предлогу буџета за ову годину, укинула најважнију институцију законодавне власти – Народну скупштину Србије?! Управо тај, школски пример државног удара – противуставна, противзаконита, нелегална и насилна смена носилаца власти коју спроводи део извршне власти или државне управе, неки високи државни званичник или политичка фракција власти, али никако не обични грађани – описао сам у колумни „Референдум о опозиву здраве памети“ (17.1.2025).

ФОТОГРАФИЈЕ: Приватна архива

Како Поглавица замишља да се то изведе „демократски“, ако је – о чему сам писао у колумни „Је ли било Вуч(ев)ићеве вечере?“ (4.2.2025) – председник Владе, још 28. јануара, „донео неопозиву одлуку да поднесе оставку“, али она, до дана данашњег није „констатована“ у парламенту, а тек од дана када се, тј. ако се „констатује“, тече рок да се, у садашњем скупштинском сазиву, покуша формирати нова?! И, како то да буде „демократски“ ако се Уставни Узурпатор већ, противуставно, експлицитно изјаснио: „Не дам прелазну владу, не дам техничку владу, не дам, не дам…!“

Како то поглавица ЛКСНДХ мисли да „мора демократски“, ако је недржавнички, национално неодговорно, у стилу бедног политичког кукавице, испланирао одржавање седнице Скупштине Србије поводом пресуде председнику Републике Српске, баш на дан за када су најављени масовни студентски и грађански протести у Београду? Само још фали да тога дана, као додатни „прстен заштите“, доведе и оно мало на Косову и Метохији преосталих Срба…

Пресуда председнику Републике Српске јесте, на прву лопту, опасна по будућност Српске и БиХ, али, на друго читање, то што је суд проблематичног легалитета и још спорнијег легитимитета осудио Малог Хијавату, личи на исход који је само пожелети могао Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) јер је дошао као идеална прилика да се покуша скренути фокус пажње са студентске буне у Србији.

Јер, Боже мој, коме је данас до некаквих романтичарских парола о праву и правди, о слободи и једнакости, о Уставу и закону, о надлежностима институција и сличним тривијалијама у тренутку када су „Србија и Српска, држава и српство“ у опасности, а студентске „мусолинијевске колоне спремају марш на Београд“?! Или, не дао Бог, коме је још „до рушења Вучића, односно Србије, јер Вучић је Србија, у тренутку када је угрожен опстанак српског народа с обе стране Дрине“?!

Мали Хијавата се, све време – мешајући се, чак и у локалне изборе у Србији, и вређајући оне три четвртине грађана Србије који не гласају за напредњаке – беспотребно „намештао“ Поглавици да га узме као улог у његовом опасном рулету са делом сопственог народа.

Сада је Хијавата допустио себи да га Поглавица призове у парламент Србије под државним ударом чију седницу Поглавичина Тајница намерно најављује баш на датум када ће на београдским улицама протествовати српска младост и будућност.

Тако је Мали Хијавата потурен као Поглавичина камиказа, као живи штит пред студентском буном, а Срби из Српске су још једном подметнути  као монета за унутарполитичко и унутарнационално поткусуривање у Србији.

Подсетих у  тексту „Зашто Поглавица окреће Србе изван Србије против Срба из Србије?“ (17.2.2025), на члан 23 Закона о држављанству Републике Србије:

„Припадник српског народа који нема пребивалиште на територији Републике Србије има право да буде примљен у држављанство Републике Србије без отпуста из страног држављанства, ако је навршио 18 година живота и није му одузета пословна способност и ако поднесе писмену изјаву да Републику Србију сматра својом државом.“

Статус српског народа изван Србије штити се пуном аутоматском применом и реализацијом овог, Уставом и законом, загарантованог права, а не празнословном демагогијом. Зато Поглавица дугује хитан одговор на питање: зашто је, до децембра 2023, само 13.000 од милион и нешто Срба који живе у Републици Српској и Федерацији БиХ, добило и држављанство Србије, као што тврди Мали Хијавата?

Да тај који Србима у дијаспори, управо некаквим противуслугама у корист његове политичке странке, опструише или условљава остваривање овог њиховог уставног права није баш поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице?

Последњи пут када је Србе из Српске довео на страначки митинг свог „Покрета за бланко подршку АВ-у, ма шта он, о било чему, макар и противуставно, да одлучи“ – Поглавица их је слагао да студенти намеравају да сруше Србију, а опозиција да отцепи Војводину.

Бог само зна шта би му све још могло да падне на памет. За почетак, можда Поглавица баш ове недеље, од Тајнице која је, у своје нејаке руке, већ узурпирала све прерогативе највишег законодавног и представничког тела, сада отме њену функцију председника парламента.

Зато није немогуће да, 96 година после оригинала, ових дана будемо слушали и „оригинал фалсификата“:

„Моме Драгом Народу!

Највиши народни и државни интереси и њихова будућност заповедају Ми, да се, и као Владалац и као Син ове земље, обратим непосредно Народу и да му отворено и искрено кажем оно што Ми у садањем тренутку налаже Моја савест и Моја љубав према Отаџбини.

Наступио је час, кад између Народа и Краља не може и не сме више бити посредника.

У току толиких прошлих напора и толиког стрпљења, које сам показао у вршењу Својих високих дужности, Моју је душу раздирао вапај наших народних маса радних и родољубивих, али и намучених, које су руковођене својим природним и здравим расуђивањем, већ одавно назирале да се више не може ићи путем којим се досад ишло.

Моја очекивања, као и очекивања Народа, да ће еволуција нашег унутарњег политичког живота донети сређење и консолидовање прилика у земљи, нису се остварила.

Парламентарни ред и сав наш политички живот добивају све више негативно обележје, од чега Народ и Држава имају за сада само штете. Све корисне установе у нашој Држави, њихов напредак и развитак целокупног нашег народног живота, доведени су тиме у опасност.

Од таквог нездравог политичког стања у земљи страда не само унутарњи живот и напредак, него и напредак и сређивање и развијање спољних односа наше Државе, као и јачање нашег угледа и кредита у иностранству.

Парламентаризам, који је као политичко средство по традицијама од Мога незаборављенога Оца, остао и Мој идеал, почеле су заслепљене политичке страсти злоупотребљавати у тој мери, да је постао сметња за сваки плодни рад у Држави.

Жалосни раздори и догађаји у Народној Скупштини поколебали су код Народа веру у корисност те установе.

Споразуми, па и најобичнији односи између странака и људи постали су апсолутно немогући.

У место да парламентаризам развија и јача душу народног и државног јединства, он, овакав, какав је почиње да доводи до духовног расула и народног разједињавања.

Моја је света дужност, да свим средствима чувам Државно и Народно Јединство. И ја сам решен да ову дужност без колебања испуним до краја.

Чувати јединство народно и целину државну, то је највиши циљ Моје Владавине, а то мора бити и највећи закон за Мене и свакога.

То Ми налаже Моја одговорност пред Народом и пред историјом. То ми налаже љубав према Отаџбини и пијетет према безбројним драгоцјеним жртвама, које падоше за тај идеал.

Тражити лека томе злу у досадањим парламентарним променама владе или у новим законодавним изборима, значило би губити драгоцено време у узалудним покушајима, који су нам већ однели неколико последњих година.

Ми морамо тражити нове методе рада и крчити нове путеве.

Ја сам уверен, да ће у овом озбиљном тренутку сви Срби, Хрвати и Словенци разумети ову искрену реч свога Краља и да ће они бити Моји највернији помагачи у току Мојих будућих напора, којима је једини циљ: да се у што краћем времену постигне остварење оних установа, оне државне управе и оног државног уређења, које ће најбоље одговарати општим народним потребама и државним интересима.

Ради тога решио сам и решавам, да Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. јуна 1921. године престане важити.

Сви земаљски закони остају у важности, док се према потреби Мојим Указом не укину.

На исти начин доносиће се у будуће нови закони.

Народна Скупштина изабрана 11. новембра 1927. године распушта се.

Саопштавајући ову Моју одлуку Моме народу, наређујем свима властима у Држави, да по њој поступају, а свима и свакоме заповедам да је поштују и да јој се покоравају.

6. јануара 1929, у Београду, АЛЕКСАНДАР в.р.”

Цвијетин Миливојевић