Власт је своју туру контрамитинга за ову недељу одрадила у суботу, а грађани, зборови и студенти у Митровици се нису одмарали у недељу, јер – како сами кажу – нису запослени у јавним предузећима и не испуњавају партијске квоте. Протест готово лирског назива одржан је вечерас на платоу испред Пословно-спортског центра „Пинки“, са циљем да се покаже незадовољство „актуелним криминалним режимом“.
На платоу су се окупили паори на тракторима, бајкери, студенти и гости из Инђије, Пазове, Руме и Пећинаца. Говори су се смењивали, али оно што се чуло са бине – иако емотивно – није имало снагу и харизму која може да повуче масе. Пароле о слободи и будућности деце остале су у оквирима већ виђених фраза.
Али… за кога су ови протести?
Грађанима се намеће питање: да ли протести заиста припадају студентима и обичном народу, или су организовани тако да одсликају интересе повампирене „опозиције“? Истина је да су прошле године освојили довољно, на локалним изборима – значајно, али недовољно да помрсе рачуне владајућима. Представљали су се као алтернатива, али њихов програм и визија сводили су се на једно: сменити Недимовића. И ништа даље.
Велики визионар у овој причи вешто се скрива – није стајао на говорници, али се у интервјуу за једну телевизију изјаснио као један од организатора протеста. Ко прати политичку сцену зна шта то значи: и ту се поставља питање – шта тражи „опозиција“ међу људима који траже слободу? Док публика гледа, логика је проста: неко прави протест, неко га медијски поткрепљује, а обичан народ остаје у дилеми – ко води, и за кога се уствари бори?
Како се назире пад председника и слаби његова моћ, одједном се отварају врата функција: неко добија директорско место, неко фотељу у културним установама, а капитал неких од главних актера порастао је таман толико да јавност „не зна“. И апсурд је потпун – исти ти људи су до јуче позивали грађане на бојкот гласања за месне заједнице, а сада се диче улогом предводника народне борбе.
п.с.јесам била члан прошле године, те исте сада повампирене опозиције,да не грешим душу, али читава 4 месеца.
Паметном доста и превише.
Митровица – реалитy формат
Митровица је, чини се, једини град у коме бојкот избора може да те доведе до директорског места. Град у коме се опозиција бори – све док не добије функцију. И град у коме грађани остају публика, навијачи и статисти у бесконачној серији која се репризира већ деценијама. Али иза ироније остаје озбиљно питање: да ли у овој земљи уопште постоји снага да се роди нова, аутентична алтернатива? Не повампирена, не рециклирана, не трговинска – већ истинска, која ће моћи да поведе студенте, паоре, раднике и све оне којима је стварно доста.
Јер, скинути Вучића је једно. Али изградити нормалну државу – то је борба која тек чека. А до тада – грађани су приморани да гледају репризу.
И ту се поставља питање без околишања: једино стварно решење је лустрација. Без чишћења институција и одговорности за претходне злоупотребе моћи, сваки протест, свака промена власти, остаје у оквиру исте репризиране серије. Лустрација није питање освете – она је предуслов да држава постане нормална и да народ коначно има аутентичну алтернативу.
др Светлана Цвијановић
