Студенти траже расписивање избора, а ненадлежни коначно проналази основ да је важан и да се пита и славодобитно као неће да дâ. То је укратко опис односа људи који су узурпирали Устав, законе и сва три стуба власти довели до бесмисла и оних који су пре шест месеци одлучили да заједно са грађанима потраже зрно нормалности у једној земљи на брдовитом Балкану.

Да, Србија је поново на вратима ванредних парламентарних избора, али су врата затворена. То не би било необично да управо у Србији постоји већ наслеђени образац организовања превремених избора који су се само у претходних једанаест година десили чак четири пута уз само једне изборе који су организовани након пуног мандата Владе.

Ако загребемо разлоге за тада хитно расписивање ванредних парламентарних избора, лако се види да ти разлози нису били изразито инвентивни: 2014. године правдани су потребом за остваривање што шире друштвене подршке за убрзане реформе и модернизацију друштва, 2016. године расписани су јер је Влада била толико успешна да јој је потребан нови легитимитет за европску будућност Србије, 2022. године након бојкота већине опозиционих партија расписани уз образложење да би се тиме обезбедио виши степен демократичности и смањиле тензије у друштву, и коначно 2023. године, након масовних протеста поводом масовних убистава у ОШ „Владислав Рибникар“ и Дубони и Малом Орашју расписани су за „виши степен демократичности, смањење тензија које се стварају између супротстављених опција у друштву, одбацивање искључивости и говора мржње и афирмисање права на слободно изношење мишљења и ставова о одређеним политичким, економским и другим питањима, укључујући и даљу афирмацију европских вредности“.

Интересантно је да су увек представници владајућих партија истицали да би било добро да се испита политичка снага аргумената кроз изјашњавање грађана на изборима.

Дакле, избори у Србији се традиционално расписују свако мало, неки би рекли да је председник по том питању „лак на потпису“. Онда се у новембру 2024. године догодила трагична погибија 16 људи изазвана падом надстрешнице станице која је неку годину раније доносила џакове гласова као реконструисана и освежена, као још једна слика и прилика економског тигра са Балкана.

Погинули су људи, Весић је престао да на ТикТоку прави палачинке, грађани су изашли на улице и тишина је одједном постала прегласна. Стали су сви државни универзитети, стали су наставници, стали су ђаци, култура је дигла црвене руке, а грађани стали уз своју децу.

Онај „лаки на потпису“ је најпре нудио јефтине станове за студенте, нудио своје студенте који уче, скупљао потписе за његов живот, правио своје скупове, нудио, кудио, претио и живот Србије везивао за своју позицију у фотељи. И тако шест месеци, уз плаћене подршке, уз плаћене емисије, уз слуђене грађане који као крајњи конзументи његових порука са ножем у недрима иду међу студенте, додају гас на колима на тела оних који тишином опомињу на изгубљене животе и игнорише.

Игнорише да више ништа није исто, да држава не функционише већ пола године, да је стање неодрживо јер сада ваљда нема тако јаког разлога да се измери та политичка воља грађана.

Сада изгледа нема тих „тензија које се стварају између супротстављених опција у друштву“, сада није актуелна теза „одбацивање искључивости и говора мржње и афирмисања права на слободно изношење мишљења“… ништа сада није довољно да „лаки на потпису“ коначно потпише.

Можда банализујем када кажем да је и у изборној акробатици огољено да је све фарса, да су избори на крају постали средство за намиривање и наплаћивање дневних политичких аплауза и да смо ми као друштво се последњу деценију, ако не и дуже полако навикавали да је његова фиктивна, високо корумпирана реалност, наша нормалност.

Као што многи, док са кифлицама дочекују уморне али насмејане студенте који корачају широм Србије, сада увиђају да је „цар го“ и то већ скоро тринаест година, тако и тај „цар“ данас бежи од мерења јер се нада не може премерити страхом и уговорима о привременим и повременим пословима на одређено време, нема силе која може да угаси светло које се појави на крају тунела, а појавило се.

Оно што и он и ми као друштво морамо да будемо свесни је да овај ниво злоупотребе овлашћења, надлежности, државних ресурса и будућности земље не иде без последица. Он ће их осетити сигурно у неком тренутку, ми ћемо их искијавати много дуже.

Одговорнима у овој земљи се жури, док његовима сваки додатни дан на слободи, у ламборгинију, у вили на Дедињу, сваки додатни дан је благослов. Што би рекао један, мени важан, од нас: „Можете да узмете акваријум и да од њега направите рибљу чорбу, али не можете од рибље чорбе да направите акваријум, скували сте рибе, готово је“.

Тамара Трипић, председница УО Мреже за Демократски Дијалог (Извор: Данас.рс)