Вучић је Дан победе прославио у друштву особа сличним њему. Већина њих су непријатељи демократије, владари чврсте руке, несмењиви, ауторитарни. Портретна слика учесника параде у Москви указује да део света који се представља као „савест човечанства који се бори за традиционалне вредности“ јесте заправо свет хаоса, насиља, мрака и неслободе. Зашто се Вучић тамо осећао као међу својима? Па зато што он по својој припроди припада таквој соју људи, таквој визији света, таквој визији будућности. Зато је Дан победе овог 9.маја био Дан пораза.

Зашто се слави 9.мај, ко су победници, а ко поражени, шта је побеђено, шта је од победе преостало протоком времена?

Нацизам је био на унутрашњем плану тоталитарна, а на спољашњем плану империјална идеологија. Хитлер је доласком на власт већ после неколико месеци успео да обесмисли институције Вајмарске републике, политички и физички уништи конкуренцију и да уместо демократије инсталира фирер-принцип. Погонско гориво његове политике била је борба против унутрашњег непријатеља, против „новембарских издајника“, против јеврејске завере и левичарског ножа у леђа због кога је 1918.године Немачка била бачена на колена. Он је био роб своје месијанске улоге и илузије о хиљадугодишњем Рајху чији се темељи граде на гробовима издајника. Када је Немачку уздигао на ноге угледао је старе видике, старе хоризонте, старе циљеве пангерманских фанатика који су границе Рајха цртали од Балтика до Кавказа. Животни простор и трка за ресурсима терали су га да се спрема за ратни поход на Исток. Прво је матица морала да обухвати све припаднике германске надљудске расе који су остављени после злочиначке поделе Европе у Версају, а у другом захвату тој раси је морало да се обезбеди довољно земље, руде и сировина како би у миру и дуговечно доминирала континентом.

Процеси који пролазе сви непријатељи демократије слични су ономе што се дешавало са Немачком тридесетих година прошлог века. Сви диктатори опчињени су месијанском улогом која им даје неутаживу вољу за моћ, сви су робови илузије о обнови некадашње величине своје државе и свог народа па спроводе великодржавну политику која угрожава прво суседе, а касније и цео свет. Сви верују да су жртве велике завере којој се морају супротставити по сваку цену, главни протагонисти завере су у удаљеним центрима моћни, али они најопаснији сузавереници унутар система, роваре, саботирају, трују, прете и спремни су на све.

Дан победе би требало да се слави као дан када је побеђен систем који је почивао на тоталитарности и империјализму. Има ли данас тоталитаризма и империјализма, макар у форми и облику који су компатибилни са временом и околностима у којим живимо?

Наравно, нико не очекује да поново види римски поздрав уздигнуте руке, црне или браон фаланге са заставама и бакљама или концентрационе логоре. Али, како објаснити да већина лидера у првом реду поред Путина има вишедеценијски стаж на власти, а конкуреницја им је или на улицама, или по затворима или под земљом? Још горе, некада особа на функцији која је са собом носила епитет лидера слободног света, данас није сигуран да ли треба да поштује Устав, најављује кршење уставних амандмана јер жели и трећи мандат, и још уз то за себе тражи безусловни имунитет од кривичне одговорности за све своје потезе док је на власти и управља најмоћнијом државом и историји човечанства.

Ако тоталитаризам опет помаља своју ружну главу и не само да се враћа са сметлишта историје, већ постаје глобални феномен, да ли се после два ужасна рата која су однела десетине милиона жртава поново враћамо империјалној подели света, раштимованом концерту великих сила, зонама утицаја које суверенитет малих држава чини ништавном заблудом и празнословјем?

Трамп најављује анексију Гренланда и Панаме, Путин већ тенковима шири границе највеће државе на планети, комунистичка Кина не одустаје од Тајвана, Тибета, а можда и Сибира, док се свим малим панданима поменуте нове „велике тројке“, опет јављају микроимперијални снови који се по правилу претварају у кошмаре.

Шта онда славимо 9.маја када нам се пред очима полако губи слика света из маја 1945.године и полако личимо на „еру тираније“ из тридесетих година претходног века? Да ли уопште имамо разлога за славље или нам треба мобилизација свих преосталих демократских снага, свих оних који верују у да је слобода за сваког предуслов за слободу уопште? Европа, рањена, измучена, конфузна, заробљена сопственом јаловом бирократијом-стоји као последња шанса да идеали света за који смо се борили и изборили могу да опстану и да издрже тест суровом времена, времена које полако постаје плен скакаваца.

Др Александар Дикић

Да, Вучић плива као риба у води у том јату, у таквој бари где је навикао да буде као паразит уз свог крокодила. Он није ни риба, ни крокодил, већ балкански пуноглавац који имитацијом великих жели да увећа свој одраз у искривљеном огледалу и тиме опчини, заведе или уплаши Србе. Зато је он у Москви. Не због жртава Другог светског рата, јер да га те жртве обавезују не би невољно отимао глогов колац из Шапићевих руку којим је хтео да Србе ослободи вампира из Кумровца, јер није Шапић тек тако пожелео да буде четнички Били Питон пошто смо се више пута уверили да је бивши ватерполиста ретко када способан за компликованије интелектуалне операције. Напредњачка породица Топаловић је главни послодавац свих ревизиониста савремене историје, свих губитника Другог светског рата, свих неостварених кољача и планинарских гибаничара који су се у међувремену маскирали академским титулама. Он је у Москви да заузме позицију у новом свету који у слободном паду срља у хаос. Свет који заборавља да повратком на „суверенизам“ увек постоји неко близу или далеко од вас који ће тај ваш суверенизам кад-тад оспорити, угрозити или поништити. Пример-довољно је само поставити суверенистима питање о суверенитету Украјине па да се из различитих одговора виде размере лицемерје које ни еуфемизми ни дипломатија не могу да сакрију.

Теба без устезања рећи-Дан победе се не може славити у Москви, јер званична Москва данас почива на тоталитаризму над руским друштвом и на империјализму на истоку Украјине.

Зашто се Вучић тамо осећа као на домаћем терену не теба објашњавати. На нама је на да баштинимо сећања на дан победе, већ да прво код нас дан сване, а сама светлост биће наша победа над тмином која нас је оковала.

Др Александар Дикић