Почетком године, пре него што је власт открила благодети привођења на информативне разговоре у склопу социјалног дијалога, покушала је да умилостиви просветне раднике низом бомбастичних обећања о расту плата, а најбоље је звучало оно председника Александра Вучића да ће добити „50 одсто више“ него сви други.

И не, то није значило да ће као најобразованији слој становништва имати плату већу од просека, већ да ће када сви остали у јавном сектору буду добили повишицу од 8 одсто, наставници добити 12 одсто. Заправо су добили 11 процената, недовољно да уопште достигну тај просек, али је тадашњи премијер Милош Вучевић одмах проширио понуду – у марту ће увећати за још пет, па у октобру још једном и скупа ће такво повећање бити засигурно „историјско“.

А када се видело да многи просветари нису спремни, попут руководстава репрезентативних синдиката, да због још једног владиног обећања прекину протест и оставе студенте да се сами боре за друштвене промене, Вучевић је стао у одбрану синдикалних лидера речима да су „урадили нешто што нико у просвети није сањао да ће остварити, у смислу добрих резултата“. Само што нам те резултате никада нису презентовали, а сада можемо и да кажемо зашто. Радар је успео да од Министарства финансија добије податке о томе колико је заправо из буџета исплаћивано за плате запослених у основним и средњим школама до марта (захтев је послат током априла, тако да нису били доступни подаци за тај месец) и показало се да је држава на целом аранжману уштедела.

Док плате у фебруару јесу порасле, како је и најављено за цео јавни сектор, мартовска издвајања не да нису увећана у складу са тих првих историјских пет процената него су се смањила и то за 1,53 милијарде динара у односу на фебруар. Штавише, исплаћено је готово пола милијарде мање него у јануару, када још увек није ступило на снагу повећање за јавни сектор!

Наравно, за то нису заслужни синдикати који су, како каже Ана Брнабић, склопили „фантастичан посао“. Толико фантастичан да су у фебруару затражили хитне разговоре са Владом зато што је просечна плата у држави далеко надмашила пројекције које су им биле изнете на преговорима, због чега неће бити достигнута уговореном динамиком повишица, а до данас нема информације да је до тих разговора дошло.

Заслужна је искључиво Вучићева одлука да се казне наставници у обустави наставе, одлука коју је Министарство просвете спровело у дело слањем инструкција директорима школа како да умање плате, које ће бити враћене тек када се надокнади пропуштена настава. Уз напомену – за случај да се неко дрзне да подржи своје запослене – да ће саветници у школским управама контролисати њихове рачунице. Универзитет у Београду одмах је упозорио да такви дописи „нису утемељени на закону и не представљају правни основ за доношење појединачних правних и материјалних аката“. Наравно, узалуд.

Онај део друштва који не спада у „пристојну Србију“ и даље цени сврху школа, али није имао капацитета да довољно помогне запослене у њима. Универзитет је први позвао на солидарност и скупљање помоћи за колеге које су остале без плате (пре него што их је држава и њима готово укинула), потом је заједница ИТ стручњака која је већ подржавала студентске блокаде направила платформу за повезивање наставника и донатора, а на крају се акцији придружила и Фондација Алек Кавчић. Ипак, колико год били велики прикупљени износи – по последњим пресецима ИТ Србија скупила је 94, а Фондација 131 милион динара – то заједно није ни 15 процената закинутих плата само у марту, а по свему судећи ситуација је била слична и у априлу.

Још један индикатор да би држава радије примирила ситуацију у школству (вероватно да би што више могла да се посвети нападу на универзитет), представља чињеница да иако су просветари Дејана Вука Станковића дочекали као „министра освете“, његово именовање није покренуло талас дисциплинских поступака против наставника који су били у протестној обустави рада.

А не би било лако ни тврдити да јесте била лажна забринутост у питању. Од „епизоде“ када је на огради ОШ „Јован Поповић“ у Новом Саду, у дану у коме је у њој требало да се одржи јавни час, обешен мртав зец, до чињенице на коју су недавно подсетили из Форума београдских гимназија, да су од прекида полугодишта до данас у три свеже реновиране школе пали плафони. Али свакако не би било немогуће – већ смо се научили да „страшне“ могу бити само ствари које се дешавају људима на власти.

Лука Петрушић (Извор: Радар.рс)