Колико год глуматао добро расположење у најновијем Инстаграм обраћању којим најављује нове грађевинске победе и какав год план имао за (принудно) окупљање својих (наводних) присталица у Јагодини, председник Србије Александар Вучић морао је, у преподневним часовима петка 24. јануара, дефинитивно схватити да се у Србији управо дешава велика промена.
Да невоља за њега буде већа, процес на који очигледно нема адекватан одговор одвија се брзином какву нико није могао да очекује – чак ни јуче, док су, путем ретких медија и друштвених мрежа, преношени позиви за учешће у неформалном генералном штрајку и обећања појединаца, организација и малих фирми да ће се одазвати на тај позив побуњених студената.
Слике које од раног јутра стижу из целе Србије указују да, упркос свему што нас у наредним данима може задесити, озбиљно пољуљаној власти неће много помоћи све досадашње, данашње и будуће акције застрашивања, попут привођења представника опозиције због блокаде ауто-пута Нови Сад – Београд или претње министарке просвете Славица Ђукић Дејановић умањењима плата просветарима у штрајку.
Србија се увелико буди и очигледно схвата да права моћ лежи у рукама грађана. Колико год патетично звучало, несумњиво је – ту базичну лекцију о демократији одржали су јој побуњени студенти, на паметан, добро осмишљен, пристојан начин, потпуно разоран за аутократску власт и њене манипулативне, потуљене, агресивне и често простачке начине деловања против сопствене земље и грађана.
Београд је блокиран – осим непрегледне масе студената, ђака, просветара, медицинара, ИТ стручњака и свих других грађана у протестним колонама или скуповима испред школа и других установа, на улицама су, углавном, само возила градског саобраћаја и понеки “нервозни грађанин”, намеран да прође кроз протестну колону.
Исто је у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Сремској Митровици, па и Јагодини, одабраној да, у поподневним часовима, буде престоница напредњачке Србије…
И део радника Колубаре изашао је напоље да се придружи протестно-комеморативној ћутњи, будећи асоцијације на један од преломних догађаја из времена ослобађања од претходне владавине сличне власти, октобра 2000. Чак и скијаши на Копаонику стоје демонстративно ћутећи.
Има и процена да је на улицама широм земље највише протестно окупљених грађана у једном тренутку икада.
Тешко је сабрати све информације које стижу различитим каналима – преко оно мало медија који не учествују у пропагандној акцији провладиних медија под заједничким називом “Пропао генерални штрајк”, преко друштвених мрежа, приватним каналима захваљујући узбуђеним грађанима.
Осим пута ка Новом Саду, блокиран је и ауто-пут ка Нишу, код наплатне рампе Врчин. У Ужицу је заустављен саобраћај на магистралном путу ка Златибору…
Примећена је и брига за инфраструктурну безбедност, чији је изостанак од надлежних институција и покренуо лавину – пред Бранковим мостом у Београду студенти деле људе у групе, како их не би било превише на мосту у истом тренутку и упозоравају: „Без марширања, без скандирања, без задржавања…“
Оптимизам се ваља улицама Србије. Како год да власт одговори на растући талас промена – можда већ током дана – историја се већ пише.
Вера Дидановић (Извор: Радар.рс)
ФОТОГРАФИЈЕ: Фонет
