Систем пуца. Не шкрипи, не крцка – пуца. У паници, у хаосу, у покушају да још једном – последњи пут – сакрије оно што се више сакрити не може.
Годинама је успевао да затвори круг. Да контролише токове информација, да компромитујуће истине закопа дубоко, да ућутка, заплаши, поткупи. Али више не иде. Превише рупа, превише истине, превише људи који више не пристају на тишину.
Најслабија карика више то и није – она сада најгласније звечи. Српска православна црква, толико година штитила и заштићена, више не може да издржи тежину сопствених греха. Од блискости с мафијом до злоупотреба моћи и новца, преко заташкавања насиља и мрачних компромиса – сада све излази на видело. И не може се зауставити.
Уместо одговора, стиже насиље. Уместо правде, стиже репресија. Сирова сила, као последњи покушај да се сачува илузија контроле. Али чак ни новац, тај стари ослонац корумпираних структура, више не решава ништа. Његова моћ је истрошена.
Долазимо до тачке пуцања. До тачке без повратка.
Јер сада ствари прелазе границе ове земље.
Писмо које је стигло из Сједињених Америчких Држава – документ који ће ускоро постати јаван – не личи ни на шта што је досад виђено. Није дугачко, али је прецизно. Није гласно, али одзвања. Написано хладно, тачно, у дипломатском тону који не оставља простор за дилему – нити за бежање.
Они који су га прочитали, или макар имали увид у фрагменте, већ не спавају мирно. Свака реченица је методички уперена ка срцу проблема – ка самом систему. Ка врху институција које су деценијама деловале изван домашаја закона.
Српска православна црква је такође јасно назначена – не директним оптужбама, већ зналачким постављањем питања на која се одговори већ знају. Не траже објашњења, јер их већ имају. Не траже доказе, јер су их већ прикупили.
Један пасус, кажу, садржи формулацију која у преводу гласи: „више нема простора за тактичко ћутање“. Шта год то значило – зна се шта значи.
А други пасус… е, тај је још незгоднији. Јер не говори о истини, већ о последицама. О такозваним “мерама које се разматрају у тишини”. У кулоарима се већ шапуће о замрзавању средстава на страним рачунима. О црним листама. О именима која би могла да се нађу на документима с печатима који нису домаћи. И о томе како се све пажљиво темпира – да први удар заболи, а да следећи буде опомена за све остале.
По ходницима се шапуће – о везама, о рачунима, о тајним састанцима, о надгледању које је трајало дуже него што су многи слутили. О ономе што се мислило да никада неће доспети до страних архива – а сада је тамо. Озваничено. Увезано. Спремно.
А кад истина изађе, неће бити места за скривање. Ни код куће, ни напољу. Јер више не зависи од њих – сада зависи од неких других. И ти други више нису спремни да играју игре.
Систем се руши. Споро, али неумитно. Котрља се низ провалију, попут запаљеног аутобуса без кочница, из којег се чују очајнички повици и конфузни узвици – јер више нема сценарија, нема плана. Само паника. Само страх. Само крај.
Нема назад. И то је најважнија вест дана.
Ђакон Бојан Јовановић
