У грчкој митологији, отварање Пандорине кутије донело је човечанству све муке и зла – болести, патње, смрт. Али на самом дну кутије остала је Нада. Мит нас подсећа да суочавање с истином, колико год била болна, носи у себи и могућност излечења.
Данас, када све више доказа и сведочења излази на видело о сексуалним злочинима, педофилији и злоупотребама моћи унутар Српске православне цркве (СПЦ), чини се да се отвара Пандорина кутија православног света. Истине које деценијама, па и вековима, стоје потиснуте под плаштом ауторитета и “божје воље”, излазе на површину. И с њима долази шок, бол, али и – шанса за катарзу.
Није СПЦ једина религијска институција с мрачним тајнама – Католичка црква већ годинама пролази кроз таласе разоткривања и суочавања. Али специфичност православног контекста јесте у чврсто затвореној структури и готово феудалном ауторитету унутар цркве, који тешко дозвољава унутрашњу критику, а камоли правну одговорност.
Овде се може повући паралела с Белерофонтом, херојем који је, након што је узјахао Пегаза и победио чудовиште Химеру, поверовао да може да се уздигне до самих богова – до Олимпа. Та охолост му је била кобна. Тако и СПЦ – занета својим историјским утицајем, близином власти, и ауреолом “чувара народа”, верује да је изнад закона, изнад световног света. Али, као и Белерофонт, кад-тад пада – и то не без последица.
Они који данас проговарају о злочинима унутар цркве – било да су то преживели, бивши свештеници, активисти или новинари – суочавају се с мржњом, омаловажавањем, па и претњама. СПЦ покушава да ту кутију држи затвореном. Али пукотине су већ ту. И неће нестати.
Ако желимо истински духовни, морални и друштвени препород, кутија мора да се отвори до краја. Мора се раскринкати систем ћутања, некажњавања и заштите починилаца под изговором “божјег реда”. Јер, као у миту, једино кад све зло изађе, може да остане оно последње – Нада.
Можда ће баш кроз суочавање са сопственим мрачним лицем, кроз истину, правду и одговорност, СПЦ – или оно што остане од ње – моћи да постане духовна заједница достојна тог имена. А можда ће се показати да су управо њена врата – врата пакла, како је говорио Исус о онима који саблажњавају децу.
скривен због породице жртве. Исказ доступан
полицији и противправним органима.
Суочавање с истином као предуслов духовног оздрављења
Оно што данас гледамо није само криза једног верског система, већ дубока криза поверења. СПЦ је вековима била ослонац идентитета, нарочито у временима ратова и страдања. Али истинска духовност не почива на тајни, већ на светлости. Исус сам је говорио: “Нема ничега сакривеног што се неће открити.”
Отварање Пандорине кутије у овом контексту не значи уништење цркве, већ могућност њеног оздрављења – ако постоји воља да се преузме одговорност. То захтева храброст да се погледа у очи сопственој сенци – и да се призна да су неки у мантији чинили злочине који не могу бити опрани тамјаном, литијама нити молитвама ако не дође до правде.
Охолост Белерофонта нека буде опомена сваком црквеном вођи који верује да институција не може пасти. Јер пасти може – и паст ће – ако не служи истини. Пегаз не носи оне који газе слабије, већ оне који знају границе своје моћи.
Задатак друштва: Прекид саучесничке тишине
Друштво у целини мора да схвати да ћутање јесте саучесништво. Тамо где се злочини заташкавају зарад “мира у кући”, истина никада не долази. Тамо где родитељи уче децу да “не дирају попове”, а медији ћуте да не би увредили верујуће, стварају се услови за нове жртве.
Задатак државе је јасан – закон не познаје мантију. Тужилаштво мора да поступа по пријавама, без политичког притиска или “слања порука из патријаршије”.
Задатак медија је да истрају, чак и кад су изложени претњама, дискредитацијама и бојкоту.
Задатак заједнице је да заштити жртве, а не оне који су их годинама газили.
А задатак свих нас – верујућих и неверујућих – јесте да више никада не допустимо да се деца и млади злостављају у име Бога, а да ми окренемо главу.
Нада на дну кутије
Ипак, упркос свему, остаје Нада. Нада да је могуће духовно обнављање – али не као фарисејски покушај да се ствари гурну под тепих, већ као искрен, болан, али потребан процес покајања, правде и обнове вредности. Ако заиста верујемо да “истина ослобађа”, онда нема другог пута.
Истина боли, али ћутање убија.
Отворимо кутију. Погледајмо звер у очи. И из пепела зла које је испливало, можда једном – ако будемо имали храбрости – израсте нешто што с правом можемо назвати вером.
Бојан Јовановић
