Као сведок злочина унутар Српске православне цркве (СПЦ), међународни хришћански активиста и генерални секретар организације Савез Кршћана Хрватске, ових дана сам у Грчкој и Турској обавио низ састанака са истакнутим личностима из јавног, политичког, медијског и верског живота. Тема тих сусрета била је: систематско прикривање сексуалног злостављања и других тешких кривичних дела у СПЦ – уз директну подршку државе Србије.
На састанцима сам детаљно изнео податке о раширеној мрежи прикривања, у којој се СПЦ понаша као заштићена криминална структура, док државни апарати Србије делују као њен штит – негирајући злочине, проглашавајући жртве “страним плаћеницима” и “непријатељима уставног поретка”, и тиме додатно трауматизујући преживеле.
Представио сам податке о регистру лица повезаних са педофилијом унутар верских организација православне оријентације, с посебним фокусом на СПЦ. Број жртава је алармантан. Њихова тишина је плод страха, претњи и институционалног насиља које ова Црква спроводи над сопственим верницима.
Такође сам информисао међународне партнере о отвореној истрази Тужилаштва и Интерпола у вези са убиством детета у једном манастиру СПЦ, што је део ширег случаја организоване педофилије унутар црквених институција. Истрага је у току, а у наредним месецима очекујемо додатне помаке.
У Истанбулу, захваљујући помоћи више угледних личности, предато је писмо Васељенском патријарху, у којем се детаљно износи тешко стање православних верника на Балкану и тражи се хитна реакција Васељенске патријаршије. Писмо је морални апел, теолошко упозорење и хуманитарни вапај – у име деце, породица, верника, и оних који још верују да Црква може бити простор наде, а не насиља.
У писму поручујемо:
Упозоравамо да је СПЦ, укорењена у светосавској идеологији и повезана с политичко-обавештајним структурама, постала директна продужена рука руске геноцидне политике на Балкану. У том својству гуши сваки покушај унутрашње реформе и одговорности. Насиље се спроводи у име вере, а институција која би требало да лечи – постала је извор духовног, телесног и моралног разарања.
У том контексту, затражили смо да Васељенска патријаршија предузме конкретне кораке, укључујући:
- Формирање независног тела за обраду пријава сексуалног насиља, уз учешће преживелих и стручњака.
- Објављивање јавног регистра оптужених и осуђених лица из свештенства.
- Обавезну едукацију клера о трауми, превенцији и етици.
- Подршку оснивању алтернативних и обнови верских организација које су неправедно утопљене у монструозни конструкт СПЦ, а које су историјски, културно и духовно чиниле окосницу аутентичне духовности народа Балкана — укључујући обнову националних православних цркава у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији и другим земљама где СПЦ делује као верски хегемон. Потребно је омогућити слободу верског израза и аутономију заједницама које су насилно асимиловане.
- Јавно извињење и репарацију жртвама.
- Екуменску сарадњу с црквама које су већ прошле кроз сличне кризе.
У светлу ових околности, предстоји ми и састанак са Васељенским патријархом, коме ћу лично предати доказе и предлог да се манастир Хиландар стави под непосредно старање Васељенске патријаршије.
Позивамо међународну заједницу, свештенике који се противе насиљу, и савест сваког хришћанина – да не ћуте.
Јер тамо где институције затаје, и где црквени врх штити починиоце, на сваком је од нас да буде глас истине. Христос је говорио:
“Што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Матеј 25:40)
Данас су та најмања браћа – злостављана деца.
Истина није непријатељ Цркве. Она је њен темељ. Без ње, ни спасења нема.
Бојан Јовановић
