Право на протест у Србији је загарантовано Уставом Републике Србије, као и међународним актима попут Европске конвенције о људским правима и Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Ови акти заједно обезбеђују да грађани могу мирно да изразе своје незадовољство и да заштите своја права.
У Републици Србији, како је то прописано Законом о Војсци, тако и Законом о полицији, припадници војске и полиције нису дужни да извршавају наређења која би представљала кривично дело. Ова одредба садржана у оба закона има изузетно етичко значење, јер штити интегритет и моралност, осигуравајући да се у обављању својих дужности не крше закони и основна људска права, тј. спречава се тиранија.
Када се овај принцип занемарује на уштрб гушења права на протест, суочавамо се са озбиљним последицама по друштво и владавину права.
У том смислу сведоци смо поступака појединих припадника полиције у Републици Србији који, у задњих готово годину дана уназад све чешће, потресају јавност на свим друштвеним мрежама, и тек ретким телевизијским изворима, како у земљи тако и иностранству.
Реч је ту наравно и о сменама режиму неподобног кадра у врху полиције, али пре свега реч је о поступањима појединих припадника полиције на улици.
Ту се можда као суштинско намеће једно питање, које колоквијално гласи: Колики подлац мораш бити да слепо и без поговорно извршаваш нечија крајње упитна и очигледно депласирана наређења?
Основну школу, средњу школу или курс да си само завршио, морао си током тог школовања и обуке, у најгорем случају, срести барем једну честиту особу, која те је бар нечему честитом научила. Шта би ти та честита особа данас рекла за неког полицајца који за (увећану) плату, униформу и опрему која је на њему малтретира и злоставља онај исти народ који га плаћа и опрема? Сигурни смо да знаш одговор, чак и када га прећутиш оборивши поглед или кад махнито на нас урлаш и тучеш да скренеш тему… Међутим и тад одговор на питање не јењава, сви га, и ми и ти, исувише добро знамо.
Уосталом, подсетимо се ноторног, тај наш народ из ког си израстао те школује, плаћа и опрема за нешто друго, а то је да хапсиш криминалце. Зар си толико заслепљен тим несувислим наређењем и том униформом у коју смо те ми обукли, бенефицијама које смо ти дали, да заборављаш за шта смо те школовали, обучили и опремили и плату дали, и за шта си нам непосредно пре ступања на дужност положио заклетву, зар си толико заслепљен да не видиш да тај и сваки други честит човек управо у теби види, не само криминалца, већ и подлу кукавицу? Оног који се сакрио иза плаве крпе која одавно није униформа. Ти такав када је обучеш она то престаје бити, јер она то јесте само на оном честитом човеку који је прво човек па затим истински полицајац. Лепо и Богу угодно је срести једног таквог човека и јунака, али то ниси ти.
Питање темељног, Миљановог чојства и јунаштва је оно спрам чега ти испадаш суштински неподобан за позив (народне милиције) који злоупотребљаваш и не вршиш, односно, наспрам чега заправо испадаш суштински подобан да носиш једну другу „униформу“ (која је у нашим установама затвореног типа) миш сиве боје…
Овај народ којем наносите неизрециву бол како својим чињењем тако и нечињењем, сопствени народ у којем сте изазвали страховит презир, се осећа изданим од вас, по ко зна који пут. Ударате му на децу… У њему се рађа не само гађење, већ мржња и потреба за самоодбраном и опстанком, јер: „Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ – Владика Данило (међу свима као да је сам).
Од пастира посташте курјаци..!
Гадимо се симбола ваше нељудскости, оне чувене „фантомке“, по којима ћемо вас сви ми ваши суграђани довека памтити, под којима сте се и себи и свету показали колико сте подли, дехуманизовани и нечасни… и питам се ко ли вас је изродио такве… среброљубиве и бездушне, како је Штулић у прошлом веку рекао: „лутке од крви без трунке идеје, убице на цести…“.
Присетићете се и ви, кад тад, Христа, иконе и крсне славе ваших предака, који вас увек будно гледају и знају ко сте, чак и када кренете „на посао“ и навучете ваше мрачне маске.
Ипак је исправан назор устати као Божији, слободан човек; а не бити поданик тричавом злу принца овога света. Амин.
Иван Татић, адвокат
